|
Сећање на Ивана Болдижара, краснописца По Мађару који је очувао ћирилско писмо за XXI век названа је, уз протест житеља, тек мала уличица у једном новосадском приградском насељу. Пише: Младен Булут Анђелкова  Иван Болдижар и сликар Бошко Петровић - Одавно ми, мимо обичаја, нико није поменуо мртвог оца – примећује пакосно шаљив Јошка, старији син Ивана Болдижара којега на сва уста сад окапају новоокућени досељеници у криво ушоренпој и «Богу иза ногу» забаченој 100-тој улици, махом бесправном градњом разбарушеног насеља на Адицама које се, као житко тесто из сиротињских наћви кипећи, отеже на ободу (дивљег) запада у градском атару, између Телепа и изниклих вила новокомпонованих богаташа у «Долини лопова» крај узурпиране Дунавске обале. За јед ненадано почаствованих последњом одлуком скупштинске Комисије за називе делова насељених места одборници нису могли ни чути, јер су се одмах по закључењу заседања разбежали куд који надајући се да ће подигла се граја брзо уминути. Или да ће се, сведена на само појединачне случајеве «грађанске непослушности», сама од себе преточити у негодовање тек оних непомирљивих са нежељеним трошковима и наново у(в)ређених пред шалтерима због морања да удовоље најновијем хиру власти при замени докумената. Његош за вјенац Нешто слично догодило се и лане приликом првог, а безуспешног покушаја да почетак најдуже Телепске улице буде преименован. Зачудо, ни бивше комшије у прилици која се од укућана преко баште искрадала пут Рибарца, а на повратку кући са «графичких кружока» посрћући уз смрдљиви канал, прикрадала Пасјим сокаком, још мање су хтели да препознају значајнију личност од хероја Пинкија. - До Windowsa ћирилица је, највероватније, стигла преузимањем фонтова из фотослагачких арсенала чувених штампарских фирми попут «Линотипа» или «Стемпла» којима је отац још 1973, посредством «Бертхолда», будзашто уступио ауторска права над својим рукотворинама – објашњава његов старији син који је, са одавно у Сегедин одсељеним братом, заједно са тескобним родитељским кућерком отуђио и највећи део у њој затечене очеве уметничке заоставштине. А баш овде је зачета и четири пуне деценије опстојавала јединствена «Новосадска калиграфска школа» у којој су се, као запостављеној вештини, уметности лепог писања учили и Миша Недељковић и прерано преминули Оскар Штефан, као и низ других новосадских, београдских и загребачких сликара и калиграфа. - Мајка је, тек кад је уновчио прве радове, пристала да подигну кредит и, уз купатило, озида и настрешицу над улазом да отац не би, као свих оних година, радио пресамићен преко кухињског стола – сећа се слике која му се урезала у најранијем детињству први из нараштаја Болдижара, пошто се Иван, пошавши кадгод из Бачког Петровог Села, после шегртлука и школовања у Осијеку, Загребу и Будимпешти, скрасио у Новом Саду, убеђен да је због облака љутог дуванског дима, у којима се од малена у сну гушио, заувек остао слаб на плућима. Већи од жениног ината била је само неувиђавност ондашњих градских челника који никако нису хтели да му, као већини овдашњих уметника, ни као председнику Удружења ликовних стваралаца доделе атеље на Тврђави од које су свим силама настојали да начине новосадски Монмартр мада им је по њиховој наруџбини и без иједног динара исписвао кићене дипломе приликом братимљења са Дортмундом и оноликим белосветским градовима, награде Ослобођења, највећих признања Матице српске и Стеријиног позорја, као и Хипократове заклетве за Српско лекарско друштво. Овде су настала заглавља «Слободне Војводине», «Дневника», «Магуар сзоа» и оноликих других листова на језицима народа и народности, многобројне вињете које су и данас непревазиђене по богатству графичких детаља красиле ступце новина и књига, слике у «сцрапер боардингу» - реткој енглеској графичкој техници којом је не само постао претеча фото-реализма, него и доказао да у себи носи дуго потискивани дар за сликовност – али и непоновљиве креације типографских словних знакова међу којима се посебно истичу: «Јануз», «Болдиз», «Тритон», «Орфелин», «Изар» и остала уникатна писма декоративне ћирилице. http://www.dijaspora.co/images/spacer.gif");">
Отац Билборда - На једној од тридесетак сериозних изложби које је приредио од 1972. до 1985, у најчувенијим галеријама у Будимпешти, Прагу, Дизелдорфу, Остину, Њујорку и Осаки, упознао је Хермана Запфа, чувеног конструктора слова и аутора «Оптиме», на чији се наговор потпуно окренуо ћирилици – вели Јошка истичући да је његов отац први из некадашње Југославије примљен у чланство угледног светског АТYПИ удружења и једини наш словописац који је икада излагао у Музеју Офенбах – светилишту најзначајнијих стваралаца белега Гутембергове галаксије. По казивању његових исписника са ћирилицом се сродио још у доба Агитпропа када су га, како је сам говорио, «терали да на ´двоазбучним´ паролама, у омеру фифти-фифти са латиницом, ´квари´ једноставан, али леп народни рукопис, а толико приљежан очврслој радничкој или жуљевитој паорској руци» и убрзо је, већ 1955, са професором Францом Лешинколом издао наш тада једини «Приручник за декоративно писмо». Као ванредни предавач остао је у неизбрисивој успомени првих поратних генерација ученика техничке школе и гимназије по изреци: «Лепо пиши српски, па ће ти сав свет завидети». Умро је у мукама привезан за кревет с незараслом раном на стомаку после операције тумора, 5. јуна 1986, напуштен и од оних који су му, увек уз чашицу више, приписивали заслуге да је, малте не, после св. Ћирила и Вука Караџића, учинио највише на очувању десетовековне писмености Срба у новој информатичкој ери, а испраћен је бесомучним псовкама каменорезца док се мучио да на споменику уклеше кривуље ћирилских калиграфских слова. |
