|
Писмо из Санкт Петерсбурга |
|
Руска наука се посветила проуцавању Византијске историје у XVIII веку, када се 1725. године у Петерсбургу оснива Академија наука. Несто касније поцело је ходоцасце на Исток руских путника и колекционара у потрази за писаним споменицима и хрисцанским старинама. Врата манастира на Атосу и Синају била су сироко отворена за руске науцнике и црквене људе. Монаси су им предоцавали такве драгоцености, о цијем постојању нису слутили ни европски посетиоци. Пише: Марија Хартановић У 14 часова и 40 минута 8. јануара 1846. године, владика Порфирије Успењски (1804-1885), неуморни путник, струцњак из области историје истоцних цркава и грцке палеографије, просао је кроз свету капију манастира Хиландар. За време свог боравка он цита рукописни Зивотопис светог Саве српског и његовог оца Симеона Немање, састављен од стране Доментиана, уценика светог Саве. Успењски цита и његову стампану верзију која је урадјена у славеносрпској стампарији у Бецу 1794. године. У свом дневнику описује и црта скице икона и предмета религизног култа док 14. јануара присуствује празнику светог Саве. Са посебном радосцу и радозналосцу Порфирије Успењски проуцава Хиландарску библиотеку. Медју 18 Хиландарских јевандјеља написаних у периоду од 1270/2-1662 он проналази Мирослављево јевандјеље. У свом дневнику Успењски описује графију јевандјеља и истице заплетеност поцетних слова. На крају јевандјеља Порфирије налази цетири постскриптума, који сведоце о томе, да је јевандјеље написао Григорије, писар и преписивац црквених књига код кнеза Мирослава. Будуци да је био ватрени истразивац, Порфирије Успењски се интересовао за лицност кнеза и датум писања јевандјеља. Упоредјујуци имена и датуме Порфирије долази до закљуцка да је Мирослав био родјени брат осниваца Хиландарског манастира Стефана Немање, односно да је зивео у другој половини XII века, па је према томе и јевандјеље написано такодје крајем XII века. Цитајуци јевандјеље Успењски примецује користење глагољицких слова и закљуцује да је Григорије знао глагољицу. Порфирије истице да правопис неких реци није црквенословенски, него народни. 26. јануара 1846. године Порфирије Успењски одлази за Цариград, односеци собом и једну страну Мирослављевог јевандјеља. Академија наука Русије 39 година касније (1885) обогацује своју драгоцену колекцију рукописа наследјем Порфирија Успењског. Ту се налази посебна збирка словенских докумената где су била и документа из Хиландарског манастира. У Кијеву је 1874. године одрзана Археолоска излозба на којој су биле излозене и српске старине као и предмети из збирке Порфирија Успењског - један лист из осмогласника стампаног у митрополији Грацанице (1519), рукопис који је некад припадао библиотеци светог Павла на Светој Гори, Јевандјеље Вуканово као и страна из Мирослављевог јевандјеља. Сада се ова страна Мирослављевог јевандјеља цува у Националној библиотеци Русије у Санкт-Петерсбургу. © Dijaspora, број 13, јануар-фебруар 2000. године
|
