Драги пријатељу,

Ово писмо из Отаџбине пишем у Шведској. Шведска је Отаџбина часописа Дијаспора, али и домовина многих Срба и других народа које је ова замља примала у више махова, као и Америка у којој живиш Ти. Јављам ти се, дакле, са Севера Европе.

Пише: Драган Лакићевић

Осећам се необично: десет година нисам излазио из Србије и Црне Горе, ако не рачунам књижевне посете ратним и окупираним српским крајинама са оне стране Дрине. На позив Дијаспоре, српске цркве, српских клубова и људи из Шведске – ево ме у овој великој и лепој земљи Аугуста Стриндберга и Селме Лагерлеф. Чим сам одмакао од Србије, ближи сте ми ви – „расејани“ по свету.

Шта ће бити са овом земљом?

Питао си ме летос: Шта ће бити с овом земљом (Са Србијом)? Нисам знао одговор. Можда сам само делимично знао шта се са њом догађало у овом страшном веку. У Шведској видим да наши људи, као и Ти, брину шта ће бити са Старим крајем: хоће ли престати пропадање, да ли ће Срби преживети? У Малмеу, и у Ескилстуни, и у Гете-боргу и у Стокхолму срео сам дивне саговорнике, који државно питање српско (и југословенско) схватају сложеније и одговорније него ми овамо. Вероватно зато што имају информације, али и дистанцу. И немају буквални интерес као многи међу нама – да мисле макар и наопако, јер њиховом ма-лом приватном интересу тако одговара. Мисао и реч Срба у свету ваљало би и у Србији чути и размотрити. Док боравим у Шведској, у Београду – промене. Срећом, кратко је трајала стрепња: у шта ће се изродити побуна током поновне изборне крађе доскорашњег режима. Сви смо били пред екранима, као и ви са оне стране Океана. Кад се вратим у Београд – сви ће ми рећи: Добро дошао у ослобођену Србију. (Да сам знао, па да одем раније.) По три свеће палим у српским црквама. Са три прста се крстим у катедрали на Упсали и у манастиру свете Биргите у Вадстени. Нека Бог спаси и просветли српски род.

Осећање ослобођења

Ослобођење је дивно осећање. Али су ослобођења у Србији у целом XX веку површна и формална. Не ослобођа се макар суштински наш дух. Није довољно да „сјаши Курта“, него да се све препороди: власт и опозиција народ и култура. Све што одиста припада Србији и Црној Гори – симболима српске слободе, земљама које одавно вапе за слободом. Коме год да је стало до те земље и до те слободе – он се сам мора препородити: поправити и продуховити. Ослободити мана, заблуда, грешака – личних и општих, наслеђених и националних. То се у нас чини више несвесно, него намерно. Сти-хијски, не систематски. Тек кад се чини да је слободна – Отаџбина се чини великом, лепом, вољеном. Кад није слободна – најлакше је из ње отићи. У Шведској – видим – наши људи мисле о Отаџбини. Сањају на српском језику. Њихова деца, међутим, рђаво знају српски и чини се да ће га ускоро изгубити. (За једног српског писца, као што је овај који Ти пише, то је од свега најтужније.)

Непознате српске речи

Добро је што лако науче шведски; у школи је обавезан и енглески. Али, ако се прилике поправе, па се може чешће баки у Србију, или ка браћи у Црну Гору – како ће се споразумети? Да ли ће до српске деце у свету доћи песме о Марку Краљевићу и Стојану Јанковићу? За кога постоје Бранко Ћопић, Душан Радовић, Десанка? Срео сам, у Мал-меу, доброг саговорника, земљака. Одавно је у Шведској. Зна наше заједничко порекло од Војводе Богића Морачанина, али и основе језичких корена викиншких и словенских, шведских и српских. На мојој књижевној вечери, међутим, записао је две њему непознате речи. Једна од њих је „целац“. („Свуд је целац, нигде нистазе уске, рани мрак, идем бронзаном другу, само у небу још дивље гуске, лете кроз зимску језу југу...“ – Раичковић) Као одрастао човек отишао је у свет, али је за тридесет и више година потиснуо и „затурио“ део речи које одонда није ни употребљавао. Речи и живот су исто. Језик и завичај. – Целац – негажен снег. – Цијелац. Кад би бар држава организовала неку размену деце – да српска деца из Шведске бораве у току распуста у кућама и породицама, са српском децом у Србији – да се играју на српском. И обратно – да сви уче, да се забављају и не губе. Док се држава не сети, могли би то појединци. Народ – то су изузетни појединци. Никад сви.

Ми у шведским библиотекама

У шведским градовима обишао сам многе библиотеке. (Овде је књига на цени и нема бриге као код нас, склоних мистификацијама и помодарству – да нам књиге више неће бити потребне кад имамао компјутере и ЦД-ромове.)

У свакој библиотеци нашао сам само једну своју књигу: Четни ђаво из загребачке едиције „Хит“. Не само стога што је штампана латиницом и што је у тврдом повезу, него зато што су из Хрватске деценијама књиге слали (и продавали) у свет, а из Србије – не, или премало. У библиотекама, где су још на гомили књиге српско-хрватске језичке културе – најмање има књига из Србије. Тако је и са осталим знањима о нама и нашим вредностима. Да ли ће за то икад ико одговарати? Што свет о нама зна мало – и то споредно. Не главно?

О томе сам говорио на предавању у Централној библиотеци у Стокхолму, и разговарао с професорима славистике Универзитета на Упсали.

Радановић и рођаци

У мањем граду Ескилстуни живи наш земљак, пријатан човек, Неђељко Радановић. Има велику и лепу кућу и у њој Породичну библиотеку Радановић, са 2500 књига, великом већином на српском. Што није хтела држава, што, рецимо, нису могле институције – могао је један човек из Херцег Новог: вредан, образован, патриот. А пре тога је пловио морима, радио као кувар по хотелима, пензију зарадио у фабрици. Дао ми је многе по-клоне, а најдражи ми је комадић с острва Видо, где је летос боравио. Кад сам га посетио, сазнао сам да сам род с његовом супругом Маром (Машковић, из Колашина, сестром Неша и Луке. Посетио сам Лукин гроб. Видео слику: пок. Лука на нашем коњу Бисеру.) и да се свуда у свету могу срести пријатељи сродни људи из младости.

У кући Радановића слушамо гусле. Само што не плачемо. И они људи које сам упознао у Шведској Стеван Драшковић, Михићи, Херцеговци у Малмеу, сад су ми пријатељи, па Жељко Ђуровић прота Драган у Гетеборгу, о Боби и Јеки да не говорим: одавно смо род. Највеће сродство – необично по својој историји и случају судбине, ипак је између мене и прегаоца Аце Драгићевића, оснивача Дијаспоре и његове породице. По идејама, по причи из завичаја, по енергији – ми смо најближи. И по поверењу које смо наследили од неких бољих Срба који нам беху узори и преци, из времена кад је – тако се бар чини сада – на цени била реч, и доброчинство, и пријатељство, и част.

Српска кућа

Срби у Седертељу, где живе моји Драгићевићи, купили су недавно лепу кућу. Зову је Српском кућом. Волео бих да и у њој има нешто моје. Зато сам им предложио да оснују Српску библиотеку и обећао – као и вама у Калифорнији – прве књиге: своје и Српске књижевне задруге. И других београдских издавача – пријатеља. Где буде српских књига биће и српске културе: знања и свести о Светом Сави и Слову љубве, и Горском вијенцу и Сеобама. Затим Запис на Косовском стубу, Болани Дојчин, Ђачки растанак, Симеун ђак, Зона Замфирова, Коштана, Проклета авлија, Ђаволи долазе, Тражим помиловање, Усправна земља, Ми знамо судбу, Кад су цветале тикве, Рече ми један чоек...

Посејах и ја своје књиге по лепој и уредној земљи Шведској која личи на парк. Осећао сам се у њој дивно, спокојно, међу својима. Пишем и Северне песме, а песме се не могу стварати на привременом боравку и у туђој кући. Овде је, дакле, нека наша кућа. Једној маленој Наташи поклоних Шведско-српски речник Љубомира Девића, младог песника и научника из Малмеа. Мати му из Колашина. С тетком сам био у разреду, деду сам упамтио као месара. „Сви смо ми овде помало род“ – рекао би мој пријатељ Добрица Ерић који је опевао Шведску, лепо као и Гружу и Србију. Ево је опевавам и ја – јер су у њој сан нашли моји пријатељи који воле свој род и свој језик и своју Србију баш као и ми који мислимо да нас на крају свих путовања чекају ливаде и гробља предака.

*„…Многи су наши људи савили своја породична гнијезда у дијаспори и то своје гнијездо осјећају као микро Отаџбину. За њих се, дакле, оглашава Драган Лакићевић, обавјештава их о (не)приликама у њиховој старој Отаџбини, изналази бројне нелогичности које су, на несрећу, парадигматичне и које су обиљежје нашег времена. Као да су прошла времена у којима су се цијениле истинске вриједности, када се пјевало о Боки (сада су мањем дијелу дубоко раслојеног друштва ‘ближе’ шпанске и грчке плаже), када се нису денуцирали културни посленици. Па и поред тога Лакићевић се понаша као хроничар времена; посматра, евидентира и саопштава (…) Било би природно очекивати, а то би ваљда била и пишчева жеља, да својим земљацима саопшти нешто лијепо по оној народној ‘Радо бисмо добре казат гласе, не можемо но како но јесте’. Међутим, већина тих вијести је суморна, тужна; и сукоба власти и опозиције, и ‘мрко погледање’ дојучерашњих сестара – република, и пад стандарда испод гра-нице људског достојанства, и анемичност која је овладала људима.

Надамо се, ипак, да ће се и поред свих искушења на која наилази његова нација, тај народ испливати, да ће истрајати у свим тим недаћама. Велик је број духовних крмоноша, да би дозволили да тај брод потоне. Било их је и у прози и поезији. Андрић, Ћорић, Лалић, Селимовић, Црњански, Ракић, Дучић, Шантиш, Попа, Раичковић, Бећковић.

Зашто на крају не рећи да се овим бардовима српске књижевности својим Писмима, као веома вриједним и поштеним учинком придружује Драган Лакићевић, који заиста на осебен начин шири истину о српском народу ван граница бивше му Отаџбине и тиме озбиљно повезује већ поприлично искидане духопвне везе матице и дијаспре…“

Фрагмент из приказа наше рубрике Писмо из Отаџбине којије објављен у часопису Словеса (Бања Лука), број 5, 2003. год. аутор је познати критичар и есејистичар Момчило Голијанин.