Ближи се крај века. „Није то крај века / То крај је миленијума“, пева Рајко Петров Ного. Српска културна атмосфера као да се и сама зажелела промене. Као да и сама жели да почне изнова – нешто што неће бити само себи довољно.
Српска култура данас, затворена у себе и изолована више него кад су зидани манастири и преписивана Јеванђеља, више нема ни границе ни време: збива се у ужој и широј Отаџбини, негде у свету, а сама себе није свесна. Хиландар преко Интернета.
Пише: Драган Лакићевић
ХиландарГодина 1998. у знаку је осамстоте годишњице Хиландара. Духовност која нас уверава у извесно трајање и подсећа да нисмо од јуче. Ми смо народ навикао на свечарења, пригодне прославе и приредбе, ручкове и одликовања, па је могуће да и ова велика годишњица од осам столећа буде сва у манифестацијама, налик јубилејима Вука, Косова, Српске књижевне задруге. Али, ваља се надати да ће у слух многих, поготово младих, ући неке чињенице о духовном и културном постојању хиландарске и светосавске традиције у нама – нашем моралу, сензибилитету, сазнању.
Брана на МорачиКад се сетимо Хиландара, сетићемо се и других вредности наше баштине. Сетићемо се да су наши манастири угрожени, да ономе што имамо најстарије и најзначајније – прети смртна опасност.
--------------------------------------
Драган Шћепановић, ђакон у цркви манастира Морача, иначе настањен у Колашину, крајем децембра 1997. године послао је новогодишњу и божићну честитку својим рођацима Девићима који живе у граду Арлеву на југу Шведске. Изабрао је лепу разгледницу са репродукцијом Светог Пророка Илије у цркви манастира Морача. Ђакон је честитку па чак и адресу примаоца написао ћириличним писмом. Честитка је стигла из далеке Црне Горе на кућну адресу Девића и пријатно их обрадовала. Породица Девић данас је чува на видном месту у стану, и пуно пута, кад је виде, са радошћу оживе сећања на завичај а својим гостима са захвалношћу причају о манастиру Морача и о шведским поштарима и њиховој сналажљивости, када су их, ипак, једног хладног јануарског дана пронашли и убацили честитку у њихово сандуче.
-------------------------------
Рецимо, Морача. Манастир у Црној Гори, задужбина Немањића из XИИИ века. Да би се добила струја за Алуминијумски комбинат у Зети (!), у кањону Мораче подићи ће брану, направити језеро, хидроелектрану. На почетку новога века производимо струју старим методама! Уз то, угрозити кањон стар милион година, где се – кажу геолози – као у књизи читају епохе стварања земље. Где – кажу археолози – постоје остаци прачовека и његове културе. Где – казу природњаци – постоје угрожене биљне врсте, једине у Европи. Где, већ осми век, трају остаци српске културе у монументалном живопису из 1252. године: „Гавран храни Пророка Илију“. Стотину потписа људи од имена ових дана моли одговорне да још једном преиспитају своје одлуке, преиначе их, промене место за брану, спасу највредније.
ДесанкаОве године је и сто година од рођења велике песникиње Десанке Максимовић. Велика жена у Србији – није чудна појава: призната, угледна, омиљена.Ја знам ко сам
по звону
што са задужбина немањићких пева,
по јасности његова гласа,
по томе што ме од Студенице до Милешева
прадедови гледају с иконостаса
и што сваки у руци држи храм.Ево прилике да се Десанкина лекција обнови, а поезија врати читаоцима, да се књиге прештампају и у Србији и другде, сниме на компакт-диску, тумаче на нов нацин њене лепе песме.Ко процита Десанку, осетиће боље и дубље целу нашу културу – њене суптилне нијансе, позитивне националне атрибуте.
Нинова наградаГодина је почела НИН-овом наградом. Али, за разлику од некадашњих, које су славиле дело и аутора, повећавајући и тираж награђене књиге и број људи који уопште читају – ове године почело је свађом и неукусном полемиком. Горчина учесника у расправи о одлуци жирија да нашу најутицајнију књижевну награду добије Милован Данојлић – као да прелази у читаоце и у тумаче књига. Сукоб, мржња, завист, ускогрудост и инфериорност, са улице и са утакмице улази и на књижевну сцену вулгарније него икад. Битка за престиж, статус, признање и пласман – постаде преча од лепог васпитања, мере, грађанских скрупула. Није боље ни у осталим уметностима.
„Књиге, браћо, а не звона и прапорци“Књиге се и ове године штампају у великом броју, просечно ниског квалитета, минималног тиража. Доскора велики издавачи, гиганти једног доба, оболели су од терета самоуправног наслеђа и инерције бивших година. Неспремни за друштвене и економске промене, самодовољни и преоптерећени бројем запослених, друштвени издавачи таворе у сиротињи и стечају. Већи број књига штампају средствима спонзора и самих аутора. Тиражи су, стога, мали, често лажни, књиге несашивене и прескупе. Због трансформације власништва и свеопште отимачине друштвене имовине, књижаре су престале да буду оно за што су намењене, па је пласман књиге у унутрашњости рђав и готово не постоји. Велик број приватних издавача заузима некадашње позиције великих. Сви штампају књиге, сви имају своје ауторе, пласмане, купце. Ипак, књига се у новинама, на радију или на телевизији помиње и популарише више него икад. Узалуд?!
Срби на граници вековаОдвојени недавним потресима од суседа – Хрвата, Словенаца и других, Срби су сад упућени једни на друге – у злу и у добру. Да ли ће у новом миленијуму преовладати добро – видеће они који га доживе. А нови век почеће, без тражења Срба, без дозволе Међународне заједнице.
