Цео свет је оптерећен крајем века, једино се ми, Срби приближавамо почетку. Не само што идемо уназад, него као да нисмо ни били у столећу које се завршава.
Пише: Драган Лакићевић
Двадесети век био је буран у нашој историји. Започео ослобађањем и победама, завршава се ропствима и поразима.
Завршио се док дланом о длан. Унук је живео дуже од деде, али је страшно то што је стално био у искушењу да деду презире. Да се одрекне оца – то је било више уобичајено.
Час књижевности
Рецимо, да сам упамтио последње три деценије – откако сам пунолетан. То су три епохе: Титова, посттитовска, „пошљедње вријеме“. Стихови из косовске песме гласе:
настало је пошљедње вријеме,
хоће Турци царство преузети
хоће Турци брзо царовати;
оборише наше задужбине,
оборише наше намастире.
Пре десет година, кад је све почело, поготово апсурдни ратови без циља и без команде, деца су имала од једне до дванаест година. У међувремену, та деца су регрути, војници, или изгинули. Детињства није било.
Ми, њихови очеви, ако знамо и за какву одговорност, морали бисмо се обрачунати са собом. Не међусобно – то се већ десило: срамно и трагично.
Пресабрати се и одузети.
Видети на шта смо се ослонили, од чега смо почели. Ко нам је био учитељ.
Писац овог ламента над столећем јесте српски књижевник. Било би учтиво да се држи своје професије.
Шта смо имали?
Раздобље велике прозе
Двадесети век раздобље је велике српске прозе. У њој су живели и своја дела дали: Бора Станковић, Иво Андрић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Добрица Ћосић, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Миодраг Булатовић, Владан Десница.
Борино Врање, језик и душа једног света у психологији приче – постају сложено огледало човека. Трагика снаге постаје снага трагике. Дубоки ритмови бића обликују јунаке овог снажног неимара српске прозе. Догодине биће сто година откако су штампани Примјери чојства и јунаштва. Сад су потребнији него онда, мада их војвода Марко Миљанов није писао без велике невоље.
Андрић је парадигма. Његова биографија је парабола свим Србима. Могућност да Србин католичке вере, рођен и школован на западу може припадати српском језику и српској култури и из тих оквира винути уметничку грађевину приче до светских висина. Немцима, Русима, Енглезима XX века било би част да имају Андрића.
Исидора: пример темељног, образованог, господског. Ослонац за тежњу ка највишем, најбољем, духовном. Песник међу првима, романописац међу првима. И у стиху и у прози – на врху врхова: Црњански: „Стражилово“, „Привиђења“, „Ламент над Београдом“. Чарнојевић и Сеобе. Недељива оркестрација језика и музике књижевног дела. Аутентични српски писац – велики као један век.
Сазрео у билансу српске историје и судбине у XX веку – Добрица Ћосић – начинио је слику Србије по којој ће се памтити античко страдање нашега рода, а да фактографија и историја нису изневерене.
Лалић је био писац песничког и моралистичког дара. Његов Ладо Тајовић представља првог јеретика комунистичке епохе. Његова психологија, драма човека у недобу преврата, издаје, савести – сливена је у метафору и параболу уметности.
Меша Селимовић: оличење зрелости до које нису дошли ни српски писци православне вере. Велики писац – који је учинио и делом и гестом – да заувек муслимани српског порекла знају како су некад били Срби. Печат на том аманету чини књижевни златник – Дервиш и смрт.
Огромни лирски лук
Ракић, Шантић, Дучић, Дис. Бојић. Десанка. Попа, Раичковић, Миљковић, Бећковић, Б. Петровић, Ерић, Љ. Симовић, Ного, Тадић, Сладоје.
Огромни лирски лук наше поезије.
Огрлица чијим би се богатством и сјајем зорили и већи језици и народи од овога.
Ракићева „Јасика“ и „Јефимија“ – лично и колективно. Универзално и национално. Лирски господин нашег песништва, чије стихове о „последњем боју“ пред стројем војника на Газиместану 1912. године рецитује командант, а српски добровољац Милан Ракицћстоји у том строју.
Шантић: херцеговачки бард. Болеле су га у поезији све ране његовог рода: љубавне и родољубиве – могу ли се раздвојити? Икона „Претпразничко вече“, плави пејзаш „Боке“, стихови за памћење: „Од своје мајке ко ће наћи бољу“, или: „И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“.
Дучић: огромни и отмени лирски мислилац – артист без премца, господар катрена и сонета. Нема теме које се машио а да није испевао виртуозну песму. Онај који је рекао да је пољубац: „сусрет највећи на свету“ – најлепше је и до своје смрти певао о Дубровнику и Медитерану и о „светлом цару“ Душану којем на рамену стоји Св. Арханђел Михаило.
Дисове антологијске песме: „Можда спава“, „Нирвана“, „Стари дани“, „Тамница“ – а Бојићева „Плава гробница“ – коју је испевао као дечак. Дечак је био и Миљковић – свој, снажан, пламени дар. За 27 година живота оставио 27 песама – на част српској поезији.
Десанка је посебна појава српске поезије – жена бард Србије, енциклопедија душе и емоције, пример истрајности лирске и морално-естетске одговорности за поглед на свет.
Позлатила је лето и птице и траве, а ореолом мучеништва овенчала човека под небом и српско страдање на земљи.
Попа, даље него његови претходници Лаза Костић и Настасијевић, у великој ковници језика с најбољим материјалом наше националне, митске и песничке традиције – подигао је велики храм Усправна земља.
Раичковић – лиричар првога реда. Певао о пролазности. За њега је ноћ „црна долина са белом тачком једином“, а за Новицу Тадића нема ни те једне тачке. Напротив, вели Тадић: „Из кажњеничких каменолома допире песма над песмама“.
Бећковић – о коме бих рекао највише, а испашће најмање. У томе је особина језика који је, као највећи коп, открио овај духовити човек и од његових загонетака кренуо у авантуру метафизичког и филозофског песничког разматрања наше судбине. Његова Црна Гора, метафора земље – збега у којој се још није завршило стварање света – биће велика лекција у српском песништву.
И остали – има их много.
Као што је Лаза Костић из прошлог, живео и у овом веку, тако ће српски писци овог – живети у идућем столећу, а оно се ближи – хтели ми то или не.
У том столећу мора бити места за лепоту и културу. У том столећу и ми Срби морамо показати своју бољу страну. Да бисмо знали која је, морамо је сагледати, па ако и није светла како нам се чини – мало је дотерајмо, као стару икону.
Било их је и у прози и поезији. Андрић, Ћорић, Лалић, Селимовић, Црњански, Ракић, Дучић, Шантиш, Попа, Раичковић, Бећковић.
Зашто на крају не рећи да се овим бардовима српске књижевности својим Писмима, као веома вриједним и поштеним учинком придружује Драган Лакићевић, који заиста на осебен начин шири истину о српском народу ван граница бивше му Отаџбине и тиме озбиљно повезује већ поприлично искидане духопвне везе матице и дијаспре…“
Фрагмент из приказа наше рубрике Писмо из Отаџбине којије објављен у часопису Словеса (Бања Лука), број 5, 2003. год. аутор је познати критичар и есејистичар Момчило Голијанин.
