У Инђији тешко безакоње:
не поштује млађи старијега,
не слушају дјеца родитеља;
родитељи пород погазили –
црн им био образ на дивану
пред самијем Богом истинијем! –
кум свог кума на судове ћера,
и доведе лажљиве свједоке
и без вјере и без чисте душе,
и оглоби кума вјенчанога,
вјенчанога или крштенога;
а брат брата на мејдан зазива;
ђевер снаши о срамоти ради,
а брат сестру сестром не дозива.
(Свеци благо дијеле, српска народна песма)
Последња година века и миленијума одбројава месеце и дане. Тече 2000. Чинило се свима да ће, кад се ратосиљају оних деветки или ђаволски окренутих шестица – доћи боља времена.
Нама Србима, да ћемо, кад уместо јединице из школског предмета постојања – добијемо двојку (2000) – прећи у наредни разред и постати зрео народ, свестан своје судбине и историјске одговорности за опстанак.
Пише: Драган Лакићевић
Ђаво, изгледа, има још мираза и још долази по своје, а шта је све његово – ми још не видимо. Једино, кад се замислимо, сетимо се како је могло да му припадне толико од наше земље, живота, мира, слободе, богатства, угледа...
Ми смо народ који се ретко замишља над собом, ваљда јер смо уверени да смо природно паметни.
Писма у Отаџбину
Док нисам писао ПИСМА ИЗ ОТАЏБИНЕ за часопис Дијаспора, писао сам писма у Отаџбину – ближњима у Србији и Црној Гори.
У њима нисам пријатеље обавештавао шта се догађа око мене, него у мени. О својим немирима и згражавањима, стрепњама и дилемама. Писмо се пише кад је адресант далеко, али и кад је разговор немогућ, кад се саговорници не чују међусобно, а емоционална узбуђеност спречава их да формулишу своје или разумеју туђе аргументе.
Прво писмо, крајем прошле године писао сам студентима књижевности у Црној Гори, а после сам схватио да је оно упућено и њиховим очевима и деци, и министру просвете и влади и свим Црногорцима. Рекао сам им да – учећи такозвану „црногорску књижевност“ као предмет издвојен из корпуса српске књижевности, они не само кривотворе књижевност и истину, већ и губе страховито. Ако је њихова матерња и национална књижевност црногорска – онда им српска дође суседна, светска књижевност, налик италијанској и албанској... шта тиме губе: Светог Саву, Слово љубве и огромно благо старе српске књижевности, Доситеја, Вука, Бранка, Његоша, Змаја, Лазу, Диса, Дучића, Ракића, Шантића, Бору, Сремца, Десанку, Црњанског, Андрића, Исидору, Попу... И толике друге, којима би се поносили и већи народи... Затим, Милоша Обилића, Косовски циклус, Марка Краљевића, Старину Новака, Филипа Вишњића и целу ону огромну библиотеку наше народне књижевности...
Ко су они, ако немају то?
Шта им је баштина? Спрам чега ће се односити, с чиме ће се поредити?
Ђаволов терен
Друго писмо писао сам једном пријатељу, опет у Црну Гору, с којим сам о Божићу ове године имао расправу о такозваној црногорској цркви и нацији. На моје запрепашћење, и он беше подлегао огромној кампањи антисрпских медија у Црној Гори. Са изговором да се боре против режима у Србији и у савезној администрацији, црногорски режим бестидно и брутално напада све што је српско и то не само у Србији, него и у Црној Гори и у самоме бићу свог народа. Из тог разговора с добронамерним човеком, до кога ми је доиста стало, схватио сам да он – изузев телевизије и новина – нема никаквих знања и података о стварима које су га освојиле. Школа му је била титоистичка, веру су добровољно напустили, књига у кући нема, учење његовог доба било је – бољи живот – без прошлости. На толике празнине и слабости могло се деловати. Ђаволов терен.
Писао сам му, углавном, да одвећ ризикујемо и веома грешимо – ако сад ми помислимо како смо најбољи и најпаметнији, па кренемо да свргавамо светиње (веру, нацију, име) својих предака. Они су осам столећа били једно – Срби, а ми ћемо сад, под притиском анационалних, атеистичких мешетара и иностраних спонзора – бити нешто друго...
Наши преци били су и Св. Петар Цетињски и песник Његош, Никола И, Марко Миљанов и Љубиша. Како се њих и њиховога српства одрећи?
Ово писмо је, добрим делом, упућено незаинтересованом пријатељу из све равнодушније Србије, земље која – притиснута невољама и нападнута бомбама, историјски збуњена и сујетама раздирана – трпи страшне муке, које није заслужила. Кажњена као Христос, у агонији и беди какву нико није слутио, ова светла и лепа земља тумара по невиделици – мрачној као и у Црној Гори, сестри која би хтела да јој преузме драгог па оде у велики свет.
Срби и свет
Пишући овако сажето, ризикујем да будем схваћен као заступник старих и националистичких идеја, оптерећен прошлошћу и незаинтересован за будућност, напредак, свет, а с тим заједно иду и фразе: „демократија“, „промене“, „интеграције“, „грађанско друштво“.
Стало је и мени до света и напретка. Али се у свет и у будућност може и без хипотеке на име и веру. Зашто Срби могу међу народе развијеног света – тек расрбљени, понижени, преварени, кад се одрекну себе? Зашто Срби у свет не иду својим способностима, него својим поразима? Зашто наша култура нема статус наших фудбалера и кошаркаша?
Да ли Срби погрешно замишљају свет и квалификације за улазак у тај свет?
Каква мерила Свет поставља Србима – да би били његов део – што су и били све до изгона? Колико је у тим условима објективних захтева, а колико уцене?
Срби морају да мисле и да делају. Да буду храбри и мудри. Да би преживели.
Опет ми „сурова стварност“ не да да о нечем лепом јавим из Отаџбине – нашима у Шведској.
Недавно су у издању Српске књижевне задруге, објављена Сабрана дела Стефана Првовенчаног, нашег првог краља, старијег брата Светог Саве. У њима: Хиландарска повеља, па житије (његовог оца) светог Симеона, затим Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником, жички натписи, Повеља манастира Свете Богородице на Мљету.
Народ који то има – није мали и сам. Али народ коме све то ништа не значи – не зна ни шта хоће.
Савремени писац Милован Витезовић објавио је ових дана нови роман Света љубав – о светом краљу Јовану Владимиру и принцези Теодори Косари. Зрело и мудро, реконструисао време и љубав наше прошлости, спојио је са садашњошћу.
У врлини коју слави наш први краљ и у љубави коју славе подвизи Јована Владимира – налазе се наши једини ослонци – за опстанак и будућност.
