listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

И цареви

земаљски с њом се курваше

и трговци земаљски

обогатише се од богатства

сласти њезине.

    (Откровење Јованово, 18, 3)



Не требује царство нељудима...

                       (Горски вијенац)



На комаду једне ракете која је овог пролећа пала на Србију било је на енглеском језику написано нечијом руком:



ДА ЛИ ЈОШ ЖЕЛИТЕ ДА БУДЕТЕ СРБИ?

Да не улазимо у то је ли поменуто питање аутентично, ко га је писао на смртоносном металу модерног оружја при крају века. 



Пише: Драган Лакићевић

Занимљиво је и ваља размислити: како се и зашто заметнуло ово питање у нечијој глави, да би потом било уписано у бојевој глави? 



У чему се људска и бојева глава разликују?



Шта – на основу питања са бомбе – значи бити Србин?



Да ли то име другима значи више него нама Србима?



Кажу да су ракете („томахавк“ и друге) паметне. Значи ли то да се том памећу могу опаметити погођени људи и народи? 



Утерати у човекову главу (нацију, културу, етику, егзистенцију...).



Можда су ракете којима Савез од 19 моћних земаља Запада засипа Србију априла и маја 1999. године – пуњене моралом.



Како год било, по целој Србији, овог пролећа, експлодира срам.



Уместо трешања, крушака и јасмина – цветају бомбе.



Замислите да деветнаест младића у пуној снази, с развијеним мишицима и вичних ударању, нападну и почну на смрт пребијати каквог изгладнелог и сиромашног старца – наочиглед целога света.



Слика прва



Неко је „преко баре“, неко „преко гране“. Овај децу склонио у Бања Луку, овај главу изнео у Црну Гору. Видели смо како је живети на селу: коке носе јаја и за време рата, али авиони лете и над њивама.



Београд је, ипак, Београд.



У њему су Раичковић и Бећковић, а Андрић као да није ни одлазио са овога света.



Београд је тешко рањен: зграда Владе Србије! (Стара, лепа, камена палата усред престонице! Њу су Немци сачували за време претходног рата!) Уништене и разваљене грађевине: Генералштаб, Кинеска амбасада, хотел „Југославија“... Потресени музеји и манастири, цркве и позоришта.

 Дању, по парковима и баштама – лето. Ноћу, по склоништима – зима.



Страшило епохе



О Србији и њеном страдању доста се зна. Али да ли се Србија и њено страдање разумеју?



Страшило је слушат шта се ради“ – рекао би Његош.

То што се збива у Отаџбини, на самом крају миленијума, личи на библијске слике, које су, опет, на нашем језику, најбоље формулисане у Горском вијенцу:



Да опусте земљу свуколику

ка скакавац што поља опусти.



Градови, мостови, поља, фарме оваца и говеда.



Школе, болнице, избеглички кампови, стамбени квартови.



Рафинерије, азотаре, хемијска индустрија.



Фабрике, рудници, топлане, складишта.



Телевизијске зграде и предајници.



Пруге, путеви, далеководи, гробља.



Касарне и у њима наша деца.



Авала, Ловћен, Фрушка гора.

 Све је засуто крстарећим, касетним, графитним - разорним бомбама и пројектилима.

 Зашто?

 Да Србе врате у камено доба – рекао је један одговоран западни политичар. 

Да српској деци укину осмех с лица – жеља је другог дипломате.

 Можда је то тај врхунац светског напретка на прагу новога века – пред улазом у будућност?



Слика друга



Продавнице јесу пуне, али има мало купаца.



Фирме раде, мада посла нема. Где нема посла, нема ни плата. Пензије су неизвесне, као мировне иницијативе.



Пред киосцима редови за дуван. У продавнице Це-маркета данас стиже уље.



Бон за бензин, на црно, кошта једну марку по литру. С тим боном бензин се може купити на пумпи.



Приватни градски превоз потиснуо је друштвени ГСП – на умору. Нема бесплатне вожње за пензионере. (Ко је преживео, сетиће се оног Матијиног злослутног писма, које је својевремено потресло СУБНОР и маторце).



Зао гост у Европи 



Још у прошлом веку млади и високи Владика, „Пустињак цетињски“, певао је:



коме закон лежи у топузу

трагови му смрде нечовјештвом!



Његошу су блештале очи кад је гледао Обилића у своме духу.



У нашој народној традицији Обилић је познат као убица аждаје – домаћа епска представа Светог Ђорђа.



Аждаја није била само метафора турске силе пред коју излази српски витез без мане и страха, него је била и метафора свеколиког зла.



Зао гост данашње Европе зове се НАТО-пакт. „Мален свијет за адова жвала“ – Његош.



Шта сада значи и представља појам Слободе? Је ли Слобода укинута? Слобода због које су се рађали песници, а умирали хероји! 



Знао је Песник и Господар најмање слободне земље – да нисмо невини:



Бог се драги на Србе разљути

за њихова смртна сагрешења...



И сад Срби имају чега да се покају, у чему да се преиспитају, ако буде предаха између толико уништавајућих удара с неба и с мора, преко коридора које су понудиле готово све суседне земље – да се спржи Србија!



Вражја сила одасвуд опколила



Зашто је тако давно опевана наша будућност, која нас је задесила овог пролећа?



Слика трећа



На трговима приредбе: концерти, представе, хепенинзи. На улицама распродаје књига. На гробљима Србије – жалбе. У кућама војника – брига и страх.



По „бувљацима“ су најтраженије свеће и батерије. Страх да не останемо без струје, јер душмани и то нападају – специјалним влакнима по мрежи под напоном. Пластична бурад су одавно распродата – залихе воде. (Биће киселог купуса, ако се заврши рат). Руски фењер кошта двеста динара. (Као да је од сребра.)



Данајски дарови за Шиптаре 



У исто време, инструментализовани албански политичари и терористи – с надом, амбицијом и обећањем да ће од комада Србије добити државу – повукоше у страдање свој народ: шиптарску децу, жене, старце, болесне. Сиротињу. (Никад ничија сиротиња није била непријатељ Србима.) Угрозише оне до којих никад неће доћи дарови из Беле куће, богатство од нарко-мафије, али им с неба падају смртоносни товари који у прах и пепео претварају куће, у угљенисане лешеве претварају збегове које покреће лицемерна и беспризорна демократија Америке и њених послушника.



Морамо жалити албанске мученике. Једног ће дана и они, као и сада Македонци, схватити да од Срба нису имали бољих пријатеља. То би се могло десити и Црногорцима, ако не схвате да се Србија не може скупити и смањити – да би била равноправна с браћом и суседима.



Слика четврта.

Сажегоше Косово. 



Сатиру јужну Србију.



Окомили се на Ужице, Чачак, Краљево, Врање.



Ниш уништише.



Урнишу уранијумом.



Све што гори то су нам запалили. Сад су, кажу шаљивџије, на реду бурад од двеста литара. Ко негде има бачву бензина – тај је већ циљ НАТО-пакла.



Пролеће пролази непримећено. 



Чиме ћемо се грејати најесен?

Dijaspora/ Diaspora, година II, 1999., број 9
                                                                                                                    Stokholm – Stockholm
                                                             Двојезични шведско-српски часопис за културу