Кад је коначно, Црна Гора с Ловћена сишла на Јадран, краљ Никола је кликнуо:
Поздрављам те српско море,
Ти ливадо модра, сјајна,
Огледало Црне Горе,
жељо моја преодавна!
Уместо да се радују летном распусту и годишњим одморима – а одмори су обично били на обали тог мора и по планинским пределима, грађани наше отаџбине ових дана су у грозници: личне егзистенције и егзистенције отаџбине. Све сиромашнији, помишљамо хоће ли се охладити главе и пушке док пристасу наши синови, а чији су већ стасали - како да избегну мобилизацију за још један необичан рат.
Пуше: Драган Лакићевић
Презрени сиромашни Док гори Косово, дели се и од страначких страсти кључа Црна Гора, попреко гледају Војводина и Ужа Србија – обогаћени грађани наше отаџбине припремају се за летовање у Грчкој и Шпанији. И даље. Тамо ником неће пасти на ум Шантићева песма:
Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Прекривена небом ко од плаве свиле,
Љепша си од своје приморкиње виле
И свијетлија си од њеног ђердана...
Неће понети ни једну књигу. Интересоваће их неке друге цене. На нашем мору шириће се гостољубиве руке страним туристима. Домаћи ће у већини бити презрени, као сиромашни. Зашто нам се то догодило?
Полиција и цвеће Његошеву награду недавно је на Цетињу примио песник Матија Бећковић. Ровчанин, српски песник, академик, блистав говорник. Духовитији од своје епохе, Бећковић је у зрелим годинама запевао на нов начин: згрнувши огромно обиље народног језика, мудрости, система вредности, мита и морала – саградио је сопствено дело, драму Црне Горе и Црногораца на прелазу из херојског у модерно доба. Та драма, мада из овог века, кореспондира с оном Његошевом, у којој говоре сви протагонисти доба Вука Мандушића. Сударају се и преиспитују. Позитивни атрибути с рђавим искуством. Уместо да велики песник буде засут цвећем, као некад Јован Јовановић Змај, на путу ка Цетињу било је много полиције. Државни дочек на високом нивоу, а цензура песникове беседе у државним медијима – на ниском. Од таквих контраста живи и састоји се данас наша Отаџбина.
Мајка, сестра, невеста Као да му преци шаљу поруке с подршком, одмах после смрти Вере Павладољске, која је значајно име српске љубавне поезије нашег доба али и име Бећковићеве супруге, песник Међе Вука Манитога добио је Десанкину награду за своје укупно песништво. Ако су несавршени савременици, исправиће њихове грешке и заблуде, трице и слабости – преци. И, акобогда – потомци. О Десанкиној стогодишњици, поново ће се у Бранковини окупити поштоваоци, пријатељи, ђаци, земљаци, песници. И биће као да је она ту – надомак цркве, школе, спомен гробова Ненадовићима. Као да је оно велико плаво око над Србијом – њен умиљати лик: нежан и озбиљан. Поглед мајке, сестре, невесте, Отаџбине.
Прошао живот Награду Борисав Станковић добио је ове године, за роман Просао живот – Јован Радуловић. Још неколико награда овенчало је овај снажан роман – о судбини и љубави Срба у Далмацији током прве половине нашег столећа. Али му, чини се, Борино име најбоље пристаје: снажни писац старог Врања похваљује, ево, савременог писца данашње, изгубљене Српске Крајине. Једно сазвежђе српског језика с југа Србије – на част другом сазвежђу српског језика – из Далмације.
Лето у завичају И Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су ове сезоне – у 10 томова. Сам песник бдео је над њима. Велико двориште, и Мале бајке, Песма тишине, Балада о предвечерју, Касно лето, Записи и Записи о Црном Владимиру – све је то сад у једном блоку који је од лирског материјала излио песник Камене успаванке.
Ја не пишем ово за тебе и њега
Већ за оног што ће доћи после свега...
Изабране песме објавили су: Слободан Ракитић, Момир Војводић, Рајко Петров Ного. Нове стихове Владимир Јегличић, књиге за младе Добрица Ерић и Весна Алексић. И други. Као да около нису беда и рат, старе и нове санкције. Како бисмо тек писали и читали да смо богати и слободни? И, ето, биће ту негде неки наши одмори. Летоваћемо – с Његошем на Цетињу, с Бором у Врању, Десанка ће нас позвати на слатко и ракију у Бранковину. У Ровцима су Матија и мудри старци – с речима и легендама. У Гружи Добрица. Кад их све лично посетим, с њима се изљубим и испричам, вратићу се ја у Морачу, тамо где, недалеко од манастира и гробља Биљези, стоји, међу јабукама и орасима, стара кућа мога деде Мијата. Ту ме чекају детињство и сан.
