Тихомир Левајац
Прича о човеку који је изгубио енглески
(Првонаграђена прича на конкурсу Дијаспоре за 2003. годину)
Отац Василије био је затечен када га је нека медицинска сестра из Старачког дома у Торонту позвала телефоном и рекла да у њиховом Дому борави један старац који је пре неки дан „изгубио“ енглески, тако да они са њим не могу да комуницирају. Што год га питају, он на свом језику одговара. Претпостављају да је SerboCroatian, Russian – now, па су одлучили да нађу неког Србина да посредује, и тако су се сетили Српске цркве – Serbian Orthodox Church, те га позивају да дође до њих и да помогне да некако успоставе везу са старцем.
Духовни отац је имао хиљаде позива, највише од својих парохијана, од људи који у Торонту и околини живе, па од којекаквих владиних и невладиних организација, али га нико никад није звао из Старачког дома. И никад није чуо да неко ко проведе век у Канади, ко се свакодневно служи енглеским, да га, како је рекла медицинска сестра, „преко ноћи изгуби“, па је помало узбуђен и радознао кренуо у Старачки дом.
Кад је стигао у Дом, медицинска сестра је опет причала како је њихов штићеник „изгубио“ енглески, те се не могу, а требало би, да се са њим споразумевају. Старац би требало да ускоро иде на операцију, а они не знају да ли он пристаје да му се оперише простата или не. А ако пристаје, требало би да тај пристанак и потпише. Они, такође, не знају да ли има новца у банци на свом рачуну и може ли операцију да плати. Друго, ако има неку већу уштеђевину, требало би да знају шта мисли са њом да ради. Да ли ће некоме да је остави или неће?! Ако хоће, требало би да то, за сваки случај, тестаментом и уреди.
Кад је сестра све то испричала, повела је оца Василија ка старчевој соби.
С врата се видело да је Дом архитектонски био добро решен, с намером да све изгледа нормално.
Брзо су дошли до старчеве собе, а онда се сестра негде изгубила.
На кревету је лежао човек загледан негде у своју прошлост. На први поглед начет годинама, раслабљен и доста обронуо, занемоћао, могло би се рећи, већ за Небиће сазрео. Лице широко, и тамно и жуто, изборано, са изразом прекора, гњева, па и опомене, упућених некоме кога ту није било. Обрве дебеле као плајваз, и црне и седе, а очи крупне, пуне беличасте скраме, и према важећим законима природе – ако вам се тако више допада – толико размакнуте да се чинило као да су распарене.
Отац Василије је сео на столицу покрај кревета и упознао се са старцем. Кад је чуо његово име и презиме, када је први пут чуо да се неко зове тако како се звао овај старац, одмах је закључио да је старац неверујући човек, да за живу цркву није знао, ни за правоверну веру православну. Пошто Срби нису мислећи народ, помислио је да ни старац није далеко од свог рода одмакао. И како није био обожен, онда на смрт није помишљао, нити је са њом директно општио, нити се за њу спремао.
Вероватно никад себи није поставио питање: Шта са смрћу?
Кад је тако како је, помислио је отац Василије, онда старцу мора да као пастир приђе. Пошто је том старцу остало још нешто стварности, требало би да моли за њега, да га приближи апсолутној љубави, како би му се и Бог приближио. Требало би да се као духовник побрине за његову душу и да је очисти од људских грехова, да је богоугодно просветли и да га као спаситељ са Свевишњим сједини, да старац не би неприпремљен, кад за то дође време, пошао на пут без повратка.
Старац је на почетку био неспреман за разговор. Био је закопчан, опрезан, суздржан, па је отац Василије помислио да и он неће моћи да са њим успоставити неки однос. Међутим, старац се сам убрзо отворио. Кад су им се очи среле, причао је као неко ко се исповеда некоме у кога има поверење.
А причао је тронутим гласом о томе како је старином из околине Крагујевца, из једног села које је ближе Книћу него Крагујевцу. Рече да је стари крај напустио још 1951. године и да га никада више није посетио. Једно време је у био Аустрији, у Бечу четрнаест ноћи спавао на железничкој станици, а онда је овамо дошао и започео живот на који је морао да пристане. У ствари, започео је печалбарски живот. Посао није могао да бира, јер једини капитал који је имао били су снага, здравље и воља. Где све није био и са ким све није радио! И са обојенима и са онима који су разбојничког порекла! И на шта све није био принуђен да ради, а радио је углавном најтеже физичке послове, јако теретне, каже, погледајући у страну као да хоће да пљуне на то све.
Једно време је више Китимата, када је грађена хидроцентрала Кемано, пробијао тунел испод планине где се језерске воде скупљају, пробијао тунел који је шеснаест километара дуг. О, како се само тада са каменим стенама борио! Па је радио под земљом, тада када је у рудницима на северу Онтерија радио. Био је и дрвосеча по многим канадским планинчинама, па је радио на стругарама и пиланама, када се са сировим и тешким даскама носио. Радио је горе на Аљасци, када је за преноћиште плаћао пет долара на месец дана, а хранио се за петнаест долара.
Каже да никада није породицу заснивао. Покушавао је неколико пута да ту срећу нађе, али је није нашао. Пролазио је кроз неке везе које нису остављале неког дубљег трага. Упознао је неке нејасне, замагљене жене које су од њега тражиле да им он стално узвраћа пажњу, да удовољава њиховим прохтевима, да им се непрестано удвара, а он за тако нешто није имао времена.
Сад му се чини да никада није осећао љубав ни према коме, а чини му се да нико није ни према њему показивао љубав.
Отац Василије је чекао да се бар нешто, док он прича о женама, покрене на старчевом лицу, да се на све то бар осмехне, али старчево лице било је као маска и непокретно.
Кад је од куће у свет кретао, мислио је да ће нешто велико и узбудљиво да доживи. Као и сваки млади човек, сањивао је да ће значајним животом живети, толико значајним да ће га живот објаснити. Сад мисли да његов живот није био оно што је морао бити. Види да је имао судбину сведену на преживљавање и празно трошење дана.
Док је тако живео и радио, док је црнчио и грбачио, време је страшно споро пролазило, а живот тако брзо.
Кад је дан започињао, није могао крај радног времена да дочека. „И док дланом о длан удариш“, каже, „године пролете! Знам да је живот највећа вредност, али ни он није ништа. Питаш се: кад прође? Ма, живот је талашљика!“
Отац Василије је очекивао де ће старчево око засузити, да ће бар нешто на његовом лицу засијати или промаћи, али око није засузило, него се једно око стално од другог одвајало и некако само за себе, нестварно, гледало некуд у страну. Духовнику се чинило да што више старац својом причом залази у свој живот, да бива све осамљенији. И то је потврдио сам старац својим ломним гласом, признао да је на овом свету остао сам.
Кад је духовнику рекао да у Канади нема никога свога, ни од родбине, ни ближе ни даљне, да нема никога ни од рода ни од порода, ни од свог народа, да нема ни пријатеља ни непријатеља, ни комшију ни комшиницу и рекао је да у банци, на свом рачуну, има стотине хиљада долара – духовнику се учинило да му ствари по старчевој соби некако оживљавају и шетају.
Ето, овде се сада, по ко зна који пут понављала једна иста прича, да наши људи на богатом Западу своју срећу ван вере траже – траже је у пролазним земаљским стварима. И кад с ногу спадну, они верују само у оно што је материјално. Не живе целомудрено, него за светском таштином трче. Најчешће трче за проклетим доларом, а не теже духовном животу, нити за светлошћу у срцу, која је несравњива са материјалним добрима.
Енглески је, вели, добро говорио, век је с њима провео, па га је научио – и одједном га је заборавио. Не зна како се то десило, где га је затурио. Сад му се чини да га никада и није знао, да се њиме у свакидашњој стварности није ни служио. Неко му је све његове речи позобао, тако да сада више ни једне енглеске речи не може да се сети. И не треба. Има језик у којем је рођен, који је са мајчиним млеком посисао, у којем је растао и одрастао. Има језик који никада не може заборавити, у коме су све његове успомене, па ће се, чим простату оперише, у домовину речи да врати.
Остатак живота хоће да проживи у брвнари која му је од оца остала, и да ракију ујесен, кад џибра преври, пече. Да живи у брвнари и да из свог села гледа у плаве Гледичке планине у даљини и у Котленик, који је нешто ближи. Чим с операцијом заврши, иде у родни крај, у своју Шумадију, где је све топло и ушушкано. Као у детињству. Мора да иде, нешто га зове.
Иако му је отац давно умро, стално га види у сну како иде за плугом. По сву ноћ чује мајчине кораке како по дворишту одјекују. Чује их у себи, чује их у соби у којој спава како одјекују.
Сратац је све ово причао као да прелистава албум са сликама, а није га прелиставао. Чак је у једном тренутку признао да нема ниједну фотографију из прошлости, изузев оних које су у његовим личним документима. Сад никоме не би могао да покаже како је изгледао када је тек дошао овамо, нити како је изгледао када је имао тридесет, четрдесет или педесет година. Не зна како је без тих успомена остао, уздахнуо је и заћутао. А ћутао је и био непомичан, као што зид што тврдо ћути. А онда је запуцкетао паркет у соби, као да подцртава празнину која се између та два ћутања неограничено ширила.
Два човека, различите доби, а истог порекла, у свету који није њихов, у некаквом старачком дому, у скромној соби, усред милионског Торонта, далеко од завичаја, изгледали су на тренутак као да се налазе на пустом острву.
Отац Василије је мислио да старац о смрти размишља, али је није спомињао. Тај старац није знао ни за свеца ни за недељу! Није имао када да мисли на живот, а камоли на смрт!
На крају разговора отац Василије је рекао да ће и сутрадан доћи да га посети, „па да опет“, додао је старац на свом језику, „као данас и као људи разговарају“.
Сутрадан је отац Василије прво у својој цркви, пред иконом Богородице са Исусом Христом, говорио молитву за оздрављење болесних, а онда у пошао у онај Старачки дом да разговара са оним старцем.
Опет су о свему и свачему причали. О болести и операцији, о условима за живот у Дому, а највише о светлости вере и о Богу. Причали су о животу који није ништа, кад прође, о томе како старац никога нема, али смрт нису спомињали: ни тада, ни следећи дан, као ни неколико следећих дана, мада је отац Василије приметио да је старчево лице блеђе него обично и да га је Небитије већ почео, мало по мало, да осваја.
Пре него што је старац пошао на операцију, свештеник је опет у цркви читао молитву за старчево оздрављење, пошто је знао да је операција озбиљна ствар. Међутим, ни молитва није помогла старцу, који се у току операције преселио у бесконачну усамљеност, у вечну самоћу, па је духовник похитао да нађе његово тело да би га упокојио; да нађе место где ће га сахранити и са којег ће му последњу пошту упутити, како би га са ове грешне земље, опелом испратио као човека; да га преда у наручје живом Богу и са њим сједини у Миру и светом Спокоју; да му какву хумчицу подигне, па да се зна да ту лежи неко ко је на овом свету био и боравио и да је био човек.
Упркос свим настојањима, никако није могао да уђе у траг старчевим земним остацима нити да до њих дође. Није могао да дође до њих ни у Дому, где је старац боравио, ни у болници, где је оперисан, ни у мртвачници, ни у било којој капели. Трагао је посвуда, распитивао се, звао различите особе и окретао бројеве многих телефона, али узалуд.
На крају су му рекли да је адвокат целу ствар, у вези овог старца, преузео у своје руке. Али, ни до адвоката није могао да дође.
Отац Василије је претпоставио да је старац спаљен, а новац, који је старац имао на свом рачуну у банци – пошто тестаментом ником није био остављен – остао је држави. Тако о старцу није остао никакав траг, само је траг остао у души оца Василија.
„Боже, као да тај старац никада и нигде и није постојао. Изгледа да је у животу тако“, помислио је отац Василије нешто што никада није мислио да ће помислити – да се онима који не постоје и најмања пажња поклања.
