Ближи се крај ових бележака, овог подугачког писма из уморне и исцрпљене Отаџбине, које пишем већ трећи месец као лично сведочење о стању у својој души и кући, у Београду и Србији – за време кад нас је, у пролеће 1999. године, убијао НАТО – војни саваз деветнаест најбогатијих земаља света.



Пише: Драган Лакићевић

Да поновим*, чинио сам то на молбу и сугестију уредника часописа Дијаспора, одличног саговорника, човека изванредних публицистичких идеја.

Уредник Дијаспоре сетио се да би нашим људима у свету ваљало упутити реч на крају ове књиге, односно на почетку могућег мира и толико потребног доба обнове – Отаџбине и човека у њој.



Драга браћо,



Моја појединачна маленкост слути снажно срце расељених земљака по беломе свету, осећа бригу и патњу над несрећама постојбине коју раздиру и унутарњи сукоби и неспоразуми и разарају спољни душмани, поготово необавештени и злоупотребљени.

 Осећам то и на основу знања из књига и новина – о претходним генерацијама наших исељеника, посебно о српским усељеницима у Америци с краја прошлог и с почетка овог века, што сам истраживао припремајући грађу за роман Мастермајнд.

 Те генерације уградиле су своје животе у државе, културе и егзистенције својих нових домовина. Али су у већини остали – срцем и памћењем понајвише и често једино – везани за свој завичај, за постојбину предака, коју чине језик и име, традиција и култура. Планине, реке, море. Градови, села, манастири.

Верујем да ће се, мање или више, то десити и вама.

 Српска нација, егзистенција и култура на крају овог и на почетку новог столећа расута је по свим континентима.

 Нема државе, нити институције која хоће, жели и може да ту нацију и културу повеже.

 Тај задатак мора на себе преузети – свако сам, према својим потребама и моћима.

 Нити су нам дали, нити смо умели да направимо српску демократску државу. Али бисмо можда могли да градимо српску културу – у целоме свету, као народ „сеобама развејан“ али с духовном оставштином и племенитом мисијом у отуђеном човечанству. И то би била замена за државу коју немамо. За државу коју сањамо.

 Срби, Југословени и остали људи и народи, који су пријатељи Срба, Србије и Југославије – могу помоћи Србији. Не презиром, ароганцијом и заборавом, него љубављу и одбраном. Афирмацијом истинских српских вредности.

 Србија, опет, не сме да заборавља и одбацује своју децу по белом свету. Има хиљаду начина да их веже уз себе. од права гласа до царинских прописа и службених повластица приликом контаката с Отаџбином,

„Од своје мајке ко ће наћи бољу“, певао је блистави Шантић, велики Србин, утолико већи што је ближњима сматрао ближње – католике и муслимане који су били људи, браћа, комшије.Србија се мора ослонити на своју децу у свету. Рачунати на њих , као и на децу у Мачви и Шумадији. Кад мати то не чини, не можемо се ње одрећи. 

Срби у свету, поготово млађи, школовани, запослени, који знају светске језике (а нису изгубили матерњи, српски) могу надокнадити много истине о Србији и Србима. Јавити о нама, о нашој бољој страни, нашој врлини и култури – обновити дубљу слику о једном самозаборављеном, запуштеном, погрешно вођеном, превареном, изманипулисаном народу.

Срби у свету могу чинити за Србе у Отаџбини. 

Срби у Отаџбини могу чинити за Србе по свету.

 Срби се морају упознати и спријатељити.

То личи на Србе. 

Несебичност, великодушност, доброчинство.

 Морамо личити на себе, а не имитовати своје непријатеље.

 Деценијама су нас учили да је рђаво личити на себе. Како је модерно и пожељно бити друкчији. Зато смо прошли како смо прошли. А како смо прошли – не дај Боже ни непријатељу.

 Не волим, браћо, да пишем општа места. Драже би ми било описивати летње јутро, затишје у сутон надомак високих планина, мир у порти Милешеве, кафу у ваљевској башти.

 Али ово подугачко писмо из уморне и исцрпљене Отаџбине, које вам пишем већ трећи месец 1999. године –  мора да се заврши – искрено, како је и почело.

 И свуда где је српска душа која/ Тамо је мени Отаџбина моја,/Мој дом и моје рођено огњиште/ 

– певао је онај исти Шантић, мостарски бард, великан српског песништва.

* За време бомбардовања Србије писац је водио дневничке записе који су се, још док су бомбе засипале Србију, појавили у Шведској у књизи Србија на крају века. Друга књига истог наслова објављена је у време када је мир легао на напаћену земљу. Ово Писмо је саставни део друге књиге која је појавила 1999. године код издавача који издаје Дијаспору.