Милован Данојлић
Марко
Марко Милуновић – Пипер (1918 – 2009), црногорски Србин, био је један од оних националних активиста какве је само драматични XX век могао родити и у борби очеличити. Заклетник традиционалног схватања чојства и јунаштва, Милуновић је с једнаким жаром у Отаџбини и Расејању испуњавао свету дужност појединца према Роду и његовој историјској судбини. Није му било тешко да препозна континуитет те судбине у модерним, на први поглед промењеним условима.
Официр Југословенске војске у Отаџбини под командом пуковника Пилетића, ратни управник Кладова, ухапшеник ОЗНЕ по доласку титоваца на власт, он се, са супругом Симком, средином 1945. пребацује у Аустрију, одакле ће се касније преселити у Шведску. У Аустрији је искушао многе послове и занате – радио је као зидар, горосеча, службеник и новинар, а у Шведској је стекао звање стручњака за галванизацију. Све слободно време посветио је политичком и публицистичком раду. Постао је секретар Социјалистичке странке Југославије у изгнанству, на чијем је челу стајао предратни социјалистички првак и синдикални вођа др Живко Топаловић. Готово три деценије је уређивао билтен Југословен, а после Топаловићеве смрти долази на место председника Извршног одбора странке.
Његов публицистички и књижевни рад, поред стотина написа у периодици, обележен је књигама Из живота и рада др Живка Топаловића, Са капетаном Нешом у Београду, У спомен Живана Кнежевића“, Од немила до недрага, Наша Мина, Нова сведочанства о Југославији... Све те књиге су писане здравим и крепким, помало старинским језиком, и стоје као драгоцена сведочења о једној епоси и њеним људима, а извештај о дружењу са енглеским обавештајцем Нешом за време немачке окупације чита се као напет и добро компонован криминални роман.
Са одласком у пензију Милуновић удвостручује списатељску делатност, додајући јој разгранату хуманитарну активност. Коме све овај родољубиви човекољубац није помогао! Међу корисницима његове дарежљивости налазе се мали издавачи у земљи и у свету, сиромашни ђаци, новопокренуте политичке партије левог усмерења, наша деца на Косову, уметничка удружења, цркве и манастири... Давао је шаком и капом, а није био толико богат у новцу, колико у срцу. Борећи се од малих ногу за преживљавање, знао је шта је мука, и хитао да је, где год може, ублажи. Пензионерски приходи штедљивог брачног пара нису се дуго задржавали на банковним рачунима. Оно што би преостало после подмиривања кућних трошкова ишло је онима који су у невољи, а таквима не оскудева наша земља.
Са Марком сам ступио у везу средином деведесетих година, кад сам се из Париза преселио у Поатје. Тада ми је поверио бригу о заоставштини Живка Топаловића, тачније, о ономе што је, упркос несавесним појединцима, од ње успео да сачува. Како је Топаловић у тестаменту поменуо „српско књижевно друштво“, тј. Српску књижевну Задругу, која се крајем прошлог века нашла у озбиљној материјалној кризи, одлучили смо да главнину оставштине, у износу од 100.000 ондашњих немачких марака, уступимо најстаријој издавачкој установи у нас, чиме су покривени издаци за штампање трећег издања Историје српског народа. Од остатка средстава смо, током десетак година, давали награде истакнутим јавним радницима који су дигли глас против дијаболизације Србије и њеног народа. Међу добитницима признања Живко и Милица Топаловић налазе се Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Петер Хандке, Луј Далмас, Емил Влајки, Војислав Коштуница, Звонилир Вучковић, Коста Чавоски, Ђорђе Радовановић, Владимир Димитријевић и Емир Кустурица. Из Фонда је додељена и једнократна помоћ крагујевачким Погледима, париском месечнику Балкан Енфо и београдском Књижевном листу, који су сарађивали у неговању успомене на Топаловићев живот и рад.
Неуморни ратник, Марко је војевао на више фронтова: као социјалиста, борио се против друштвене неправде; као учесник Покрета отпора, ратовао против нацистичких окупатора; наставио је да се бори против комунистичке диктатуре у послератној Југославији; устао је, најзад, против белосветских ала и врана које су, крајем 20. века, навалиле на српство. Целокупно духовно и материјално богатство овај војникдобровољац принео је на олтар Отаџбине, и она му дугује много више него што је у овом часу спремна да дадне.
Марко Милуновић, оличење црногорског српства и части нашег избеглиштва, подсећа нас да се идеална отаџбина чува у срцуд.
