Разни стручњаци и политичари говоре из углова својих професија. Али, како изгледа српски народ из угла једног песника, човека који се за све сто пише прво обраћа себи, па потом читаоцу? Из његовог обраћања себи произашло је тридесетак књига песама и прозе, богата издавачка делатност. Драган Лакићевић. Тренутноје један од уредника Српске књижевне задруге. Лирика обележава све што пише, а Србима је лирика и те како постала потребна, не би ли нашлиу себи мало наде за неко боље време. Епска стварност доживела је свој врхунац на Балкану и промена је постала неопходна. Уосталом, да ли бисмо сви били другачији да се прво обратимо себи, па онда другима?

– Ако судимо по ономе штоје у књижевности остало, а штоје настајало уз прве ослободилачке и светске ратове, у овом веку, не би се требало богзначему надати од књижевности која настаје тик уз овај последњи рат на попристу бивше СФРЈ. У форми обраћања себи пишу углавном песници, не би ли се таквом врстом искрености и истинитости обратили другима. Пошто се у нас много више лаже и јавно говори неискрено (што је део општег обољења ове нације) и песници се чешће обраћају себи лажно него истинито. Зато њихова дела не допиру ни далеко ни дубоко, па се у таквој ситуацији превиђају и презиру и нека истинита и одиста снажна дела. Да би се Срби обратили себи, морали би сазнати ко су, где живе, како се зову – и што су, задовољни братством и јединством заборавили или себи укинули – више него што су им тражили. Како да се обрати себи онај од кога сваке сезоне настане туце нација и академија наука? Срби се могу обратити себи и ако хоће и ако добију предах. Засад се не би рекло да хоће – имају преча посла од себе. Више воле да гледају како комшији цркава крава – и то је део наше нове традиције. Предах, опет, морају наћи сами – нико им га неће дати, па ни они што су подјаривали ватру ратова, слали са запада полумртве ратне злочинце с четрдесет година закашњења – е да бисмо се поново клали, а на крају нас засули милосрдним ракетама и бомбама.

Ко жели да се обрати себи, мора бити одговоран, не само за себе, него и за друге. Ако други осете ту одговорност, могло би се већ рачунати на двоје. Сад свако мисли да је одговоран за себе и то му је довољно. Има и таквих који ће због одговорности за себе лично жртвовати стотине и хиљаде туђе деце. И то је један од елемената велике болести нашег доба и народа.

– У пола века комунизма, Срби су изгубили самопоштовање. Како да га врате и да се остваре као нација?

– Срби могу доћи до самопоштовања ако буду поштовали друге у себи и себе у другима. Од тога се деценијама одвикавало и тешко ће се успоставити, јер свако граби прилику да нешто зграби и себе намири кад га је запало, а други већ чекају да се нечега докопају. Бојим се да Срби погрешно разумеју спокојство и самопоуздање, ако уопште мисле о томе. Започело је са идеологијом, а завршава се с презиром сопствене културе. Само ко се одрекне сопствене културе и традиције – оне позитивне, у коју спадају Свети Сава, српски манастири, Вук, Његош, Тесла, Дучић, Андрић, Црњански, Десанка, Лубарда, може рећи: ја више нисам Србин. То су најпре импутирали Македонцима, а после су се дични Црногорци досетили да нису Срби и то не од данас, него од Адама и прачовека. Наш човек је оболео од локалпатриотизма, скоројевићства, себичности, површности, ирационалне доследности. Био би добар неки брз препород, али не знам је ли могућ, да ли су Срби спремни на то. Срби су велика и сложена тема, а ово је тек прва реченица.

– Десет година Србију потреса декаденција. Ратни сукоби проузроковали су егзодус Срба из крајева у којима су вековима живели, али не само оданде, него је преко триста хиљада људи отишло из земље, углавном образованих. Колико је њихов одлазак нарушио културни „миље“ ове земље?

– Културни „миље“ разорило је и смањење државе, то јест сужење културног простора. У великој земљи већи је дух. Како тежимо све мањим државама, тако нам се понаша и дух, па видите где ћемо завршити. С ким ће се равнати земља са свима посвађана и изолована по својој вољи? Културни простор разорен је социјалним, националним, урбанистичким, комуналним распадом свих вредности. Култура је поништена разградњом школе и вулгарном злоупотребом телевизије, а одлазак младих и школованих људи само је један у низу великих губитака. У исто време, млади и школовани људи отишли су у послове за које се нису школовали, или у несреће, ратишта, агонију – чега у земљи има напретек. Данашња емиграција је, треба признати, и политичка и економска. За њу много заслуга има и доба братства и јединства, епоха хлеба без мотике. Мислим да је поткрај прошлог века било више економске, а сад више политичке емиграције из Србије. Знатно другачије и сложеније било је из ратом захваћених крајева, мада сенка рата још није сасвим минула изнад нас. У међувремену, стасала су, пред отровним малим екранима, нова деца. Инфицирана гадом и неукусом, одвојена од књиге и њеног мира и искуства, покрај осиромашених и немоћних родитеља, затечених променама на које нису рачунали, та деца, која нису отишла из земље, немају ни снаге, ни прилике да унесу нов и свеж квалитет у културу и економију ове несрећне земље. Дај Боже да се прилике за то почну стицати.

– Недавно сте боравили у Шведској, у Гетеборгу сте имали књижевно вече под насловом „Породични албум“, обишли сте културна места тамошње српске заједнице, нашли се у културним и образовним шведским институцијама. Какви су утисци?

– Боравио сам у Шведској на позив града Гетеборга и културне манифестације „Ноћ културе“ а био сам гост српске цркве из Гетеборга, српског клуба „Синђелић“, као и двојезичног часописа за културу „Дијаспора“. Тамо сам одржао неколико књижевних вечери, једно предавање, срео наше људе. На Универзитету у Упсали примили су ме љубазно проф. Свен Густавсон и преводилац Адолф Дал. Биле су то три лепе недеље – у лепој, великој, уређеној земљи-парку, држави шума и језера, али и краља и књига и музеја. Наше цркве су тамо пуне људи. Библиотеке су пуне и књига и читалаца. Осећао сам се спокојно – писао сам „Северне песме“. Чини ми се да тамо, осим пријатеља – дивних људи, добрих саговорника, имам и нешто своје. Радо бих тамо поново ишао. Кад би многи други, налик мени, тамо и другде ишли, па овамо после причали шта су видели – можда би нас то унапредило. Ако бисмо копирали врлине других, макар оне мале и практичне, ако бисмо их упознавали, па схватили да нисмо толико далеко како нам се чини откако не излазимо из све мање отаџбине, иако су они тамо друга вера, раса или језик, схватили бисмо да нисмо баш у свему најбољи, да бисмо били овако поносни и самозадовољни.

– Хоћете да кажете да постоји разлика између Срба оданде и Срба одавде? И уопште, да постоји разлика између Срба у иностранству и Срба у Матици?

– Можда у томе има удела узорак Срба са којима сам се сретао по свету, али сам се из Шведске вратио са утиском да Срби тамо много сложеније и одговорније мисле о Србији и уопште српском питању овамо, него овдашњи Срби. Важна је за то и дистанца и информисаност и „искуство другог света“, али је можда пресудно то што су изван наше домаће, приватне и скучене политичке бусије, где тетка из неке политичке партије пресудно утиче на сву своју родбину. Рекох: Иду у цркву. Негде зидају манастир, негде оснивају библиотеку. Ацо Драгићевић већ трећу годину издаје часопис, Неђељко Рађановић у Ексилстуни има библиотеку од две и по хиљаде књига, махом српских. С друге стране, њихова деца, а унучад сигурно, српски неће знати и то је губитак и за нас овамо и за њих тамо. То је губитак тежи од чињенице да се нико од њих оданде неће никад вратити.

– Како је дошло до сарадње са шведско-српским часописом Диаспора/Дијаспора?

– Кад је основао „Дијаспору“ новинар Ацо Драгићевић, Србин из Херцеговине позвао ме на сарадњу, обавештен да радо и лако пишем за новине. Био је чуо за мој роман „Мастермајнд“, а помињала ме је и моја дивна пријатељица Боба Спендруп која ме зна још из доба кад сам био главни уредник „Рада“. Драгићевић и ја смо се добро разумели – не толико стога што је моја рубрика „Писмо из Отаџбине“ нашла своје читаоце и унела неки нови дух у часопис, него стога што смо лако и заједно дошли до низа идеја у исто време. Кад је почело НАТО-разарање Србије, г. Драгићевић ме позвао да ме пита како сам, јесмо ли живи, мада се пре тога нисмо били видели. Звао ме често, готово колико мајка. Тражио да бележим шта мислим и шта ми се догађа у то време. Тако је настала књига „Србија на крају века“, у две свеске, које је објављена на српском у Шведској и разаслата по свету, да наши виде како је доживео и видео тај рат у Европи и у Београду један српски писац... Сад је све више заинтересованих писаца и новинара у Србији за сарадњу са „Дијаспором“. Волео бих да се и српска и југословенска држава заинтересују за ово прегалаштво једног човека у Шведској и његових тамошњих несебичних пријатеља.

– Шта за Вас значе „Писма из Отаџбине“?

– „Писмо из Отаџбине“ требало је да буде лични извештај о културним збивањима у Србији, Црној Гори и Српској- за "Дијаспору". Тај извештај често је био доживљај и можда је то најважније у овим записима - различитим по интонацији и садржини, али често мрачним, невеселим и с мало оптимизма. Волео бих да убудуће буду светлији. Пошто су записи лични, у њима се мора појавити песник, што ја увек јесам. Мора се појавити Србин, али је од свега важније да се појави душевност - према онима којим упућујем писмо, одавде где је постојбина моје и њихове душе. Жао ми је што су „Писма“ оптерећена политиком и суровом стварношћу, али то угрожава и наш голи живот, па мора да обележи и оно што пишемо ближњима по свету. У једном недавном „Писму из Отаџбине“ („О“ је велико јер ни сам не знам име те Отаџбине, а у реч Отаџбина стају ми и Србија и Црна Гора и Српска и остале српске покрајне) записао сам кратки биланс српске историје као узрока нашег данашњег удеса. Нама се кичма ломи још од пада под Турке. Усправљали смо се у борбама за ослобођење и пре Карађорђевог устанка и у ратовима овога века. На историјском плану – шта нас је сналазило, доста смо издржали. Али, на моралном, националном и менталном плану, наш удес почиње 1918. да би кулминирао деобом 1941. и идеолошким порицањем себе после 1945. године. Огромни страх и терор онемогућили су српски мисаони корпус да се око 1948. рецимо, присети своје судбине и свога страдања. Од тада је прошло пола века и од тада смо такорећи други народ. Ипак, ја наде имам. Верујем да се лепим речима, поступно и разборито, као што поступамо са својом децом кад нисмо нервозни или пијани, може сугерисати потреба за миром, разумом, толеранцијом и што је најважније, истином. Ако би се Срби почели враћати истини, али не силом и наметањем своје истине другима, било би изгледа да се макар они што најесен крећу у школу, почну избављати из каљуге и болести у којима смо завршили XX век. Кад бисмо, за почетак, преуредили и племенитије поставили тај први разред, било би боље, а други нека остане за наредну годину!

У Београду, децембра 2000. године.Са Драганом Лакићевићем разговарала је Драгана Лазаревић