– Шта ће бити с нашом децом? – питају се који имају децу, а још нису почели с распродајом очевине и с потрагом за визама.

– Има ли школа сврхе? – питају се деца.

 – Шта ће бити кад одрастемо? 

Шта ће бити кад одрастемо као народ?

Кад понављамо први разред због предмета који се зове памет а значи судбина.

– Јесмо ли остали без наде? – питамо се сви одговорни за оно што нам се понекад мимо наше воље и памети, збива.

Пише: Драган Лакићевић

Унутра, у Отаџбини; колапс! Економски и морални пад, при чему се многи надају да пропадању мора имати краја, да ћемо осетити кад ударимо о дно, одакле нема куд даље и ниже. А шта ако краја и дна пропадању нема? Ни у једној доступној школској књизи, ни у једној новини нема описа стања Србије уочи Првог српског устанка, у доба Кочине крајине, када је – веле – било страшно као сада; економска, морална, национална беда. Како да себе и своје време са било чиме упоредимо и самеримо.

Закони

Уместо одговорне анализе и упитаности шта ће бити с нама, с нашом децом и с нашом државом како год да се она зове – овамо се доносе Закони којима се још више продубљују јазови. Изазивају неспоразуми, даје главно за споредно.

Закон о Универзитету, рецимо.

Увођење декана-директора на факултете. Продор политичких странака, њихових вулгарних концепција и опскурних интереса у научне кабинете.

Ситуација у којој се научна учауреност, инерција, самодовољност проглашавају светињама које су угрожене новим променама.

На факултетима; откази, штрајкови, обрачуни, протести, закулисне игре. При свему томе, уверење да се дипломе с факултета оне проказане земље тешко нострификују. Овде их више ни поносне деде инжењера и лекара не урамљују, јер знају да дипломирани правник или професор може у најбољем случају да се запосли као најамник или трговачки путник код каквог приватника.

Сетимо се колико су политички обрачуни штете имали на нашим факултетима у доба „једноумља“ и пре садашње јагме о све институције. Шта ће после свега овог остати? Колико ће све ово коштати? Чиме ћемо платити? Ко уопште води рачуна о општим интересима? О Отаџбини.

Па затим Закон о јавном информисању. Најпре је обезвређена реч.

После епохе „вербалног деликта“, неколико година било је све слободно. Не толико сумњиво, колико неукусно! Могло се рећи и објавити апсулутно све; потпуне измишљотине, злонамерне, инсинуације, увреде, клевете, глупости. Нико ни за шта није одговарао. Јавна реч није вредела ништа... Појавило се на стотине нових листова, часописа, радио и те-ве станица. Реч је изгубила важност, новине углед. Професија и корисници сви су били на губитку.

Новине су допале у кризу. Чинило се да ће сваки читалац морати да издаје своје новине.

Сад је донет Закон о информисању. Уведена пракса строгих новчаних казни. Ко тужи? Ко суди, куд паре иду?

Хоће ли под тај закон пасти и ово моје писмо?

Косово и Црна Гора

Лажи се множе, обмане гаје, хипокризија осваја.

Кад губимо Косово, нико не каже да га губимо одавно, тако и тако, делом и својом (српском) кривицом и проневером, делом што јачи и најјачи тако хоће. Уљуљкујемо се надом и линијом мањег отпора да је Косово и даље наше, срећни што нас ове сезоне нису бомбардовали, уместо да признамо како Косово и Метохија (а Метохија јесте црквени посед) формално, на терену, катастарски и етнички – готово више није наше, али је духовно, историјски, културно, у памћењу и у дубини традиције – наше.

Како чије! Како ко схвата ове разлике.

Чему лаж.

Тако је олакшавајућа и пријатна истина. И кад је ружна, и кад је непријатна, истина је лековита.

Косово припада ономе у чијем је срцу. А Срби имају све више проблема са срцем. Као да наша земља постаје кардиоваскуларна болница.

Па Црна Гора.

Пре десет година: Српска Спарта. Пре сто година: Друга српска држава. Или, ако Црногорци баш хоће – прва!

Сад; језгро националног фалсификата, менталног заборава, комитетске логике, несреће, неспоразума и политичке страсти. Сујета и незнање – једино плодно тле за развој манипулације.

Чему лагати да се два режима – онај у Црној Гори и овај у Србији – сударају. Као да је то ново, као да тиме није била испуњена цела друга половина прошлог столећа.

Ако се сударају режими и њихови интереси, концепције, спољне и унутрашње политичке опције – чему обмањивати и завађати недужне и неуке? Зашто хушкати, тровати, подметати – као да порази партизанско- четничког сукоба и доба ИБ-а нису биле страсне лекције о страсти, глупости, мржњи и обрачуну.

Ми или Они

Шта ће бити с нашом државом?

Како ће се звати?

Где ће се налазити?

Све се то питају саговорници, можда анахрони, али одговорни и забринути људи уочи краја пакленог века.

А у том веку из овог ослабљеног, истребљеног, кажњеног народа, који је у том столећу гинуо у пет ратова све на својој земљи – заблиста толико научника, уметника спортиста.

Ко ће нас пре уништити.

Ми или они?

Док пишем ово невесело писмо, свакидашњу јадиковку без зрна поезије, сећам се Симеуна Ђака. И он је мерећи време до „укупације“ и од „укупације“, утапао своју савест и слабост у „ракију мајку“, донкихотовски замишљајући себе у витешкој опреми достојних времена и јунака.

Помало на Симеуна Ђака личим и ја сам себи, а и многи Срби које познајем. Већина нас седи крај каквог имагинарног ракијског казана и снива о себи бољем него што јесте, паметнијем, храбријем, културнијем себи... О Косову, другачијем него што оно јесте.