Јези(к)ци и писм(о)а у Босни и Херцеговини

Ћирилица угрожена (и) у Српској!

Три језичка ауторитета Миланка Бабић професорица српског језика, лингвисти Милош Ковачевћ и Милорад Телебак говоре за Дијаспору о употреби језика и писма у дејтонској Босни и Херцеговини.

Ријетке су институције на нивоу БиХ, у Федерацијипа и Српској које равноправно његују ћирилицу и латиницу.Исто се може рећи и засрпски, хрватски и босански језик. У Републици Српској не признају језикпод тим именом. Према Уставу Српске, језици се званично зову; језик српског, језик хрватског и језик бошњачког народа.

Пише: Слободан Попадић

       Познати језички ауторитет, лингвиста Милош Ковачевић сматра да та одредба брани да језик бошњачког народа постане босански, како они желе и тврде. У Уставу Француске, колико знамдодаје Ковачевић, пише да је тамо језик француског народа. Из тога не може да се изведе ништа друго него француски језик. Када је ријеч о нама, језику српског народа, еквивалентно је српски језик. Исто је и с хрватским, а језик бошњачког народа не може никако бити босански, него бошњачки. Из тих разлога је таква уставна одредбва, нека врста бране унитарној БиХ која се жели наметнути у дисхармонији у називу народа и називу језика. Ако би назив језика биo земаљски, самим тим био би надређен српском и хрватском – закључује лингвиста Ковачевић.

       Професорица српског језика на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Миланка Бабић сматрада латиница доминира, не само на нивоу БиХ, него и у Републици Српској. Према њеним ријечима Срби имајудекларативан однос према ћирилици као значајном писму. У пракси се много користи латиница. Нијеразграничено подручје јавне и службене употребе. Службена се своди само на рад институција и на коресподенцију у оквиру институција БиХ, Српске и јавне управе на локалном нивоу. Све остало, наглашава професорица Бабић, укључујући школство, културу, медије, подлијеже под јавну, а не службену употребу. И данас се нема никаквог упоришта да се у широј области избори за статус ћирилице као обавезујуће.

С тим у вези наши саговорници сматрају да би требало донијети Закон о језику и писму који би важио у Републици Српској. С друге стране, додаје професорица Бабић, требало би инсистирати дасе представници Србау заједничким институцијама БиХ боре и изборе за нормативну примјену српског језика на новоу БиХ. Примарно писмо у Српској требало би да буде ћирилица. Нијеми познато да је неко од српских представника вратио документ на латиници – каже Бабићева, присјећајући се да је она као декан Филозофског факултета, неколико пута, вратила дописе на латиници које је добијала из министарстава на нивоу БиХ.

- Али, онда то изгледа као да сте неко закерало, намћор који ту нешто инсистира. Мислим да смо као људи, као професионалци, врло склони томе да се уклопимо у средину у којој радимо и да у њој ”не таласамо”. Они који постављају такве захтјеве, тамо гдје су мањина, представљени су као неко ко узнемирава средину. Увјерена сам да се, не само у заједничким институцијама, него и у Српској, не штити и не његује довољно српски језик и ћирилица. Приче да ћирилица не може на интернет или негдје друго стварно су смијешне и депласиране – наглашава Бабићева.

Саговорник ”Дијаспоре” лингвиста Ковачевић сматра да је статус ћирилице у БиХ, па и у Србији, веома лош. Ковачевић, као и професорица српског језика са Филозофског факултета из Источног Сарајева, залаже се за Закон о српском језику и ћирилици у Српској. Највећи непријатељ ћирилице је општа флоскула да су ћирилица и латиница равноправне, категоричан је Ковачевић и додаје данису равноправне, ни код српског народа, ни у српској историји у којој је постојала једино ћирилица, готово све до стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Данас је ћирилица српски идентитетски критеријум који многи оспоравају тиме што кажу да у Европу не можемо с ћирилицом. Како је Бугарска могла, како се ћирилица нашла на евру? То је само знак да Срби не држе до властитог идентитета –закључује Ковачевић.

Према ријечима Ковачевића, ако је већ у заједничким органима БиХ прописана употреба три језика и два писма, онда би српски представници морали инсистирати на равноправности.

- И то не на статистичкој равноправности. Не може се некоме оставити по вољи да пише ћирилицу или латиницу и да се тако посматра равноправност. Ако је Српска саставни дио БиХ у којој су та два писма равноправна, онда и сваки допис из заједничких органа треба да буде на ћирилици и на латиници, све дотле док се не донесе закон у Српској да ћирилица буде примарно српско писмо. У супротном ми тим путем потпуно уништавамо ћирилицу и преводимо све на једноазбучје - каже Ковачевић.

Истовремено Ковачевић упозорава да је други проблем лингвистички статус који каже да су три језика равноправна, док се у пракси дешавају велике разлике, као и агресиван наступ медија који нису српски.

- Срби никада неће рећи тисућу, без обзира колико је то словенска ријеч, нећемо употријебити ни промиџбу. Али, када сваки дан имате јачи утицај хрватских или бошњачких медија него утицај медија из Србије и Српске, онда је логично да се српска варијанта почиње полако потискивати, или постаје свеједно Србима шта ће се употребљавати. С те стране било би неопходно направити закон о језику и писму који би на неки начин заштитио српски језик и ћирилицу. Ако их не заштитимо, будите сигурни да нема заштите ни самога народа – сматра Ковачевић.

          Лингвиста из Бањалуке Милорад Телебак примјећује појаву у Федерацији БиХ гдје појединци који дозвољавају ћирилицу, сматрају да је само то српски језик.

          - Они у ствари не говоре српски, али сматрају да су испунили услов те некакве равноправности, отворености – каже Телебак. Такав однос веома је опасан по ћирилицу и српски језик, каже Телебак, али није то само на нивоу институција БиХ, него и институција Федерације, у Српској, у медијима, посебно на телевизији која може највише да учини на развијању језичке културе, чувања језика и његовог богаћења.

          - Ради се потпуно супротно, влада потпуна неодговорност, крајњи немар. Ако гледамо у Републици Српској, онда је то тотални немар јер ми немамо потребе, мотива за неку рђаву намјеру, али имамо немар који је у крајњем резултату такође штетан као и рђава намјера. Ово је катастрофално негативан, недопустив, неодговоран однос према језику. То је небрига, „Алајбегова слама“.Нема никог да се придржава норми, стандарда, правописа, граматике. Лупа ли се лупа, како на телевизији и радију, тако и у скупштини. Ти несрећни посланици показују крајњу необразованост, не знам како они одлучују о нашим судбинама. Да би се у парламенту доносили закони, треба знати много шта, а они не знају ни да говоре – закључује Телебак.

-------

Публиковано у фебруару 2019.