listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu
Писмо из Санкт Петерсбурга

 

Руска наука се посветила проучавању Византијске историје у XVIII веку, када се 1725. године у Петерсбургу оснива Академија наука. Нешто касније почело је ходочашће на Исток руских путника и колекционара у потрази за писаним споменицима и хришћанским старинама. Врата манастира на Атосу и Синају била су широко отворена за руске научнике и црквене људе. Монаси су им предочавали такве драгоцености, о чијем постојању нису слутили ни европски посетиоци.

У 14 часова и 40 минута 8. јануара 1846. године, владика Порфирије Успењски (1804-1885), неуморни путник, стручњак из области историје источних цркава и грчке палеографије, прошао је кроз свету капију манастира Хиландар. За време свог боравка он чита рукописни Животопис светог Саве српског и његовог оца Симеона Немање, састављен од стране Доментиана, ученика светог Саве. Успењски чита и његову штампану верзију која је урађена у славеносрпској штампарији у Бечу 1794. године. У свом дневнику описује и црта скице икона и предмета религизног култа док 14. јануара присуствује празнику светог Саве. Са посебном радошћу и радозналошћу Порфирије Успењски проучава Хиландарску библиотеку. Међу 18 Хиландарских јеванђјеља написаних у периоду од 1270/2-1662 он проналази Мирослављево јеванђеље. У свом дневнику Успењски описује графију јеванђеља и истиче заплетеност почетних слова. На крају јеванђеља Порфирије налази четири постскриптума, који сведоче о томе, да је јеванђеље написао Григорије, писар и преписивач црквених књига код кнеза Мирослава.

Пише: Марија Хартановић

Будући да је био ватрени истраживач, Порфирије Успењски се интересовао за личност кнеза и датум писања јеванђеља. Упоређујући имена и датуме Порфирије долази до закључка да је Мирослав био рођени брат оснивача Хиландарског манастира Стефана Немање, односно да је живео у другој половини XИИ века, па је према томе и јеванђеље написано такође крајем XII века.

Читајући јеванђеље Успењски примећује кориштење глагољичких слова и закључује да је Григорије знао глагољицу.

Порфирије истиче да правопис неких речи није црквенословенски, него народни.

26. јануара 1846. године Порфирије Успењски одлази за Цариград, односећи собом и једну страну Мирослављевог јеванђеља.

Академија наука Русије 39 година касније (1885) обогаћује своју драгоцену колекцију рукописа наслеђем Порфирија Успењског. Ту се налази посебна збирка словенских докумената где су била и документа из Хиландарског манастира.

У Кијеву је 1874. године одржана Археолошка изложба на којој су биле изложене и српске старине као и предмети из збирке Порфирија Успењског - један лист из осмогласника штампаног у митрополији Грачанице (1519), рукопис који је некад припадао библиотеци светог Павла на Светој Гори, Јеванђеље Вуканово као и страна из Мирослављевог јеванђеља.

Сада се ова страна Мирослављевог јеванђеља чува у Националној библиотеци Русије у Санкт-Петерсбургу.

© Дијаспора, број 13, јануар-фебруар 2000. године

 

Овај часопис је на једној од својих насловних страница (Број 6. за 1998.) објавио минијатуру из Мирослављевог јевандјеља. У истом броју на шведском језику објављен је прилог књижевника Милосава Попадића, који данас живи у шведском граду Хелсингборгу, о овој књизи. У тексту под насловом "Det äldste kyrylliska manuset" (Најстарији ћирилични рукопис) Попадић је забележио како је руски свештеник Успењски 1845/46 године боравио на Хиландару и како је исекао ножем једну страницу из књиге. Та страница се касније нашла у Петерсбуршком музеју.

Уредник Дијаспоре, захваљујући Интернету, ступио је у контакт са Маријом Хартановић која студира језике у Петерсбургу. Веза са Петерсбургом остварена је, одавде из Стокхолма, преко wеб-странице општине Бајна Башта. И, почело је, захваљујући Маријином разумевању, трагање за истргнутом страницом. Тако је Дијаспора дошла у прилику да објави још један прилог о овој драгоценој књизи. Ова вишезначна прича објављена је под насловом Српско благо на сигурном месту у првом броју за 2000. годину. Повест коју објављујемо и овде потврдјује како је свет - захваљујући ери компјутера, постао један велики комшилук и како се међу нама развејаним по белом свету могу и требају стварати и јачати везе.