|
- Човек бива болестан, можда, и ради старости. Једноставно изгуби снагу и доживи малаксавост. Тиме губи поверење у себе, јер болест нагриза до те мере да се граница издржљивости не може развлачити. Није човек жвакаћа гума. Моју болест не умем описати, немам речи у српском да то објасне. Једноставно нестало ми је снаге и воље. Искусио сама на властитој кожи, како делује болест на здравог човека. Како мислити ако си болестан? И не могу мислити јер неда ми болест. Док сам био здрав о болести нисам ни марио, сада кад сам се мало опоравио лакше мислим о здрављу а и снага ми даје нормалну вољу и жељу да бих описао како је бити болесник у шведском Дому стараца. Након два месеца већ сам осетио олакшање. Снага ми се враћа, моја бивша снага и живахност. Сада сам добро.
Док прича Гвозден, суза потече низ мушко лице. Необично видети. И тежак доживљај.
Прича нам потом како су му недавно у Старачком дому посету учинили Раде Шошевић, Стеван Бобић, Љубоја Томашевић, Драган Добромировић са супругом Гули и Ратко Милићевић. Ратко се био много ангажовао да Срби у Шведској добију Старачки дом. Није стигао да тај посао заврши. Смрт…
Поново суза на старачком лицу. За изгубљеним другом и пријетељем.
Кад мало дете заплаче мајка га млеком теши, ако ратник за мртвим другом сузу пусти, онда се куне да ће га осветити. Мушко не плаче. Или ретко плаче. Људски је, међутим, сузу пустити, поготово кад смрт раздваја пријатеља од пријатеља.
Ко ће и како ће утешити остарелог Гвоздена, ко ће њему сузу обрисати, чашу воде додати, реч утехе на српском прозборити?
Није Гвозден из ината или злобе туђој руци препуштен. Такаво је ново време. Дошло такво време да је немогуће остарелог родитеља неговати. Темпо живота је такав да се ретко и са најрођенијим виђамо, једва (многи од нас) стижемо и да рођено дете из обданишта узмемо.
Синови, кћери, снахе и унуци, нису криви за патње и туговања остарелих и болесних. Кривци су на другој страни, Међу онима су који су бринулули бригу о друштвено организованом животу усељеника у овој земљи. При томе потрошили су милионе круна. Ако би им се говорило о потреби старачких домова гдје би старцима брига и пажња се исказивала на српском језику, одбијали су то охоло, чак и подругљиво.
А требало је, требало је још одавно размишљати о Дому стараца ради језика и обичаја у култури којој припадамо. Требало је и ради науке која је доказала да се човек кад стигне у треће животно доба враћа матерњем језику – да заборави други језик који је научио.
- Није ми идеја да објашњавам живот у Дому стараца, нити сам спреман да критикујем нешто што није за критику. Хтео бих да само подсетим на нас остареле. Волео бих да млађи ураде више на овом плану. Имају језик и знање, материјална средства друштва, своју националну заједницу, цркву – могу ако хоће помоћи старим и изнемоглим. Ми кад смо били млади нисмо имали визије о томе, хтели смо другим путевима и правцима. Данас када у све већем броју старимо у овој земљи, увиђамо шта нисмо урадили а требали смо урадити као национална заједница. У позним годинама, многи од нас постао је свјестан тога. Ратко Милићевић био је један од ретких који је то увидео и желео је свим срцем да то исправи.
Прича нам Гвозден потом о Ратку, Ралету, како су га од миља звали. «Схватио је на вријеме која птица којем јату припада» – каже Гвозден сећајући се раних седамдесетих ппошлог века када је Ратко постао члан националне заједнице Срба у Гетеборгу која је часно понела име Стевана Синђелића.
- Кад је упитао може ли постати члан Синђелића одмах је упитао и какве су му дужности и обавезе. Одговарам му ја, сјећа се Гвозден, што се тиче дужности, према твојим могућностима и твојим жељама. А што се тиче обавеза ту је све јасно. Нисмо ми у Синђелићу урлаторска политичка маса, већ смо једна група Срба која се окупља ради језика, културе и обичаја. Није нам фудбал основни циљ. Наша филозофија живота јесте језик и то је стожер око којег се ми окупљамо и дружимо, прича Гвозден и при томе први пут на лицу му се појављује осмјех. Питам ја Ралета: Јеси ли бре ти Србин. Као из пушке Рале одговара: Родио сам се у једном малом селу код Крагујевца. То ти је срце Шумадије и моје Србије. Славим славу и носим колач у цркву. Рале је схватио где му је место и као такав постао је први међу најбољима у Синђелићу. Последње дане у животу посветио је стварању услова да добијемо Дом стараца. Данас млади чланови српске националне заједнице у Шведској ово питање требају рјешавати и ради нас остарелих али и ради извесније властите будућности – каже Гвозден, додајући да није срамотно, напротив, понекад је и добро учити се на властитим грешкама.
П. З. – А. Д.
Повезани текстови
Могућ је миран сутон трећег животног доба
Помилуј ме српском речју
Интернет презентацијe o домовима за старе
Домови за стара лица у Београду
Дом за старе Виниjум
Старачки дом Качулице код Чачка
Дом за старе и изнемогле Приједор (Српска)
|
