 Ацо ДрагичевићСнимио Ulof Neslund (Olof Näslund) Некадашњи извештач са Мостарског ратишта, одмах након потписивања Дејтонског споразума обрео се у земљи која ратове не познаје више од два века. Тамо није заборавио своју земљу и покушава да очува све што је из ње понео кроз издавање двојезичног часописа на српском и шведском, кратког и јасног назива: "Дијаспора". - Ко је Ацо Драгичевић и како је доспео до тога да издаје часопис у Шведској? - Кажу да сам бизнисмен. Не, ја сам несрећник, као и милиони других, из друге Југославије, који се препознају у Данојлићевој песми; Голог, босог јутро нађе ме крај плота/губитника свега осим живота". Али, како у свакој несрећи има бар мало среће, моја срећа је то што сам стигао у срећну земљу у којој сам могао несметано да развијем идеју о двојезичном часопису за културу. - Немамо ја и "Дијаспора" тако велике, рекао бих- када је расејање у питању, узвишене амбиције. Ја сам један мали обични смртник, "пискарало" који воли писану реч и који би хтео тако мало, да та реч живи на страницама "Дијаспоре". Ако она, та реч, буде живела имаће ваљда каквог - таквог одјека и доприносиће очувању српске мисли међу развејаним Сорабима по овој необично дугој али срећној и лепо уређеној земљи. Ништа мање није значајно и то да "Дијаспора" шири мисао српских аутора и о српском делу на шведском језику. "Дијаспора" је подједнако окренута и шведском и српском читаоцу. И "Дијаспора" али и "Диаспора", дакле, желе да понуде продубљену и у неки од новинарских израза уобиличену информацију о две културе и ништа више. Други су позванији и одговорнији да брину бригу о очувању па и неговању наше културе у расејању па према томе и у овој земљи. Да ли ће они запазити то што ради "Дијаспора" и њени бројни сарадници и колико ће подржавати њихове напоре ствар је с(а)вести тих људи.
- "Дијаспора" има он-лине издање. Колико користе комуникације са ауторима који Вам физички нису близу? Постоји ли линковна повезаност са другим српским културним издањима?
- Jа Интернет доживљавам као једну незамисливо велику библиотеку коју само треба знати и умети користити. У земљи у којој ја живим, 60% становништва има прилаз Интернету. У оквиру припрема за недавне изборе заживела је и једна странка младих Швеђана која искључиво користи Интернет. Ушла је у општински парламент. У нашој Отаџбини, нешто више од 2% становништва има прилаз Интернету. Наравно да користим ово чудо од технике за контакте са ауторима. И Београд и моја Херцеговина и Аустралија, али и Бања Лука или Требиње једнако су ми овде у Стокхолму комшилук. Вашим читаоцима, који имају прилаз Интернету, сугеришем да на Дијаспориној презентацији (http://www.dijaspora.co) пронађу прилог "Српско благо на сигурном месту" и да се увере како у пракси функционише Интернет. "Дијаспора" је ангажовала више људи у различитим деловима света - од Бајине Баште у Србији, преко Хелсингборга и Стокхолма у Шведској, те Петрограда у Русији и дошла је до репортаже у којој је читаоцима понуђена узбудљива прича о једној истргнутој страници из Мирослављевог јеванђеља. Сарађујем са Кишобраном и Независним новинама, радо се одазовем са прилогом из Шведске нет-магазинима из Отаџбине и отаџбинских земаља. Нека би дао Бог па да из ове наше сарадње израсте часопис за културу који би излазио на енглеском језику и дистрибуирао се у целом свету. Верујем, наиме, да ће Отаџбина увидети потребу за таквим једним часописом. Ако не она, а оно бар неки од имућнијих Срба наћи ће и економски интерес да улазе у један такав пројекат. Што се "Дијаспоре" тиче, моја је жеља да штампаној и електронској верзији прикључим и треће, звучно издање и да "Дијаспора", баштинећи искуство српског и шведског новинарства долази на адресе оних који је желе читати - бесплатно. - Са ким најрадије и најбоље сарађујете? - Ја радо сарађујем са свима који имају шта рећи о српској култури. Предуслов је да то што имају рећи, знају рећи и да собом носе меру достојанства изговорене или написане речи, да је у служби афирмације културе српског народа. Најрадије сарађујем са Драганом Лакићевићем, књижевником из Београда који већ пуних пет година у "Дијаспори" исписује рубрику "Писма из Отаџбине". Данас читаоци широм Шведске прво отварају шесту и седму страницу "Дијаспоре" где их чека писмо њима упућено. Писмо од свога својима. Писма из минулог века, као својеврсно сведочење једног српског писца кроз шта је све пролазила Отаџбина на размеђи два миленијума, објављена су у нет-издању часописа.
- Има ли помоћи из Матице и како би било најбоље решити уједињење српских интелектуалних снага у расејању?
- Од Матице ја не тражим помоћ. Таман посла! Дала би јадна мајка да има одакле и без да јој се ја, као њено дете, обратим за помоћ. Не мислим да треба инсистирати на уједињавању само српских интелектуалних снага у расејању. Сви смо ми деца исте Отаџбине. Ми у расејању смо, како је то на страницама "Дијаспоре" приметио њен читалац др Миле Давидовић,"конгломерат састављен од много различитости, од аналфабета од универзитетских професора, од крајњих левичара до крајњих десничара, од религиозних до атеиста, стицајем историјских околности партизанска и четничка деца... Али, ипак, ми смо сви једно, један народ". Е том народу, развејаном по белом свету, крајње је време да се почну обраћати културне националне институције и да им буду "при руци и муци". Кад Матица српска, која је рођена у расејању, и коју су формирали људи из више српских крајева, да не кажем земаља, изађе из атара Новог Сада - када буде имала, зашто не, своје огранке овде, у Шведској, у Чикагу или у Паризу, када Вукова задужбина крене међу Србе у расејању (знам за прве кораке Вукове задужбине и то радује) онда ће међу Србима у расејању, на културном плану, бити потпуно другачија ситуација али и извеснија будућност. И овако може Мајка помоћи својој деци у свету и себи. Културни центри и аташеи за културу у амбасадама, минуле године и деценије уверавају да нису решење. За културу и и афирмацију културе српског народа могу се одговорно борити само националне културне институције. - Како изгледа српска култура с оне стране границе (овде мислим на наступе и презентацију овдашњих аутора у иностранству) и да ли уметници који живе у иностранству заостају за онима који живе у Матици?
- Невесело. Ретка су гостовања истакнутих уметника из Отаџбине и отаџбинских земаља. У ширим слојевима народа у расејању они су непознати. Није се континуирано радило на том плану. Рећи ћу Вам да су ме питали, где у Шведској живи један познати писац, за којег сам ја веровао да сваки Србин зна ко је и шта је кад се изговори само његово име без презимена. У Шведској има више наших стваралаца, посебно сликара и књижевника. Не мислим да заостају за својим колегама у земљи. Напротив! - Могу ли се разумети две потпуно различите културе, германска и словенска, северна и јужна? Како шведски народ уопште прима Србе? Да ли политика има јачи говор од културе? - Различите културе се могу и требају испреплитати и међусобно упознавати и тако обогаћивати и боље међусобно разумевати. Лепо Швеђани примају Србе. Питање је, међутим, да ли су Срби пронашли пут да Швеђанима (и не само њима) понуде реалну слику о себи и својим личностима. Недавно се на шведском појавило аутобиографско дело Николе Тесле "Моја открића" и књига је просто разграбљена. У приказима те књиге али и посебно у предговору књизи Тесла и његово грандиозно дело су реално представљени. "Aftondladet" (Вечерњи лист) је устврдио да је "Тесла открио Интернет, а да то није знао". Свеђанин Јоран Вестлунд сарадник "Дијаспоре" представљајући књигу "Моја открића" на страницама ове новине написао је да је данас активно чак 65 хиљада веб-страница о Тесли. Политика има, како ви кажете, јак говор, али није јачи у односну на говор чињеница, поготово оних чињеница које могу заинтересовати шири круг људи, без разлике којој култури припадају и у којој земљи живе.
Интервју је преузет из архиве сајта www.srpskadijaspora.info за 2002.годину. Изворно интервју са нашим уредником објављен је у часопису "COM", са уредником Дијаспоре разговарала Драгана Лазаревић |
