Јуче, данас, сутра

о једном народу који жели бити само народ,
о човеку који жели бити само човек

Највећи непријатељ народа је "СТОЛИЦА". Лепши назив за столицу је фотеља.
Долазак до ње посут је обећањима, и то каквим обећањима. Устоличењем све престаје да важи, од обећања ни трага.
После извесног времена народ само констатује; имали смо право да бирамо.
Изабрани "Зар се не плашите гриже савести, она трује живот".

Јуче - Народ, били смо узор свима, можда лажан али је био узор.
Данас - Нисмо нико и ништа, "руља" која лута светом и размишља о прошлости.
Сутра - Неће нас више бити, изгубљени смо, јер смо преокупирани садашношћу. Њима ћемо бити опет интересантни само зато што смо такви.

Будућност?

Сви говоримо о патриотизму. Трагично је то да су многи појам схватили више него буквално, довољно се звати патриотом. Што су осећаји далеко од стварности то није битно.
Срби говоре о слози већ стотинама година. Чему ли толика бука о нечег што не може да угледа светлост дана. Шта ли то толико притишће човека да лаже самог себе.
Црногорци беседе вековима о чојству. Желе ли да тиме докажу да су људи?

Кажу да Себичност није својствена само човеку, али лично мислим да проклетство јесте. Шта ли то би са човеком да је пожуда тако јака, да се заборавља на човека.

Данас постоји само "ЈА", не постоји "Ми". "Ја па ја" довело је човека тамо гдје је- над понор. Помоћи човеку- нико не помишља. Човек је довољан самом себи, само да би избегао сусрет са човеком.
Питам се зар сам ја стварно само Ја?
Зашто ближњи морају да испаштају моје грехе?
Зашто пријатељи морају да испаштају грехе "Ја"?
Зашто човјечанство мора да испашта грехе човека?

Ајнштајн је добро рекао:

"Свијет је сувише опасан за живот - не због људи који чине зло, већ због људи који стоје по страни и пуштају их да то чине."

Али шта вреди.
Многи нису били по страни, прогласили су их лудим, јер су покушали променути ствари.
Многи су се двоумили, прогласили су их лудим што су били неодлучни.
Многи су били по страни, прогласили су их лудим што нису ништа покушали.

Човек се пита, шта да ради међу таквим људима?
Чудан ли је то народ. Народ који има све.

У расејању, уместо да осмишљамо како да будемо јединствени у оцени и очувању културних добара сопственог народа, ми смо оптерећени и размишљамо о ономе што је мање битно само да бих нас то што даље одвукло од истинског решења проблема. Различита мишљења само су добар знак да се дође до јединственог циља. У нашем случају уобичајено је да различита мишљења воде различитим циљевима.

Можда ове три изреке су тренутацно најактуелније за нас:
- Бити или не бити питање је сад (Шекспир).
- Најпаметнији је онај који зна шта незна (Сократ).
- Неспоразуми могу да се избегну ако су људи вични да размишљају - а не само да мисле.

На крају.
Шта је смисао живота? Уживати за живота.
Претпоставка је да поседујемо старе грчке врлине као што су: уздржаност, умјереност и душевни мир. Имамо ли то? Мислим да је коментар сувишан.

"Живот је и сувише кратак да бих пио лоше вино"

Пише: Др Драгутин Мијатовић

-----------------------------------------------------------

Аутор је доктор наука, доцент. Објавио је више научних и стручних радова из области производња грожђа и вина. Био је шеф Научно истраживачког института и продекан Пољопривредног факултета Универзитета у Сарајеву. Драгутин Мијатовић живи у Стокхолму и у фирми "Јувинум", као њен сувласник, бави се увозом вина, пива и јаких алкохолних пића, између осталог, и са подручја Југославије. У часопису "Дијаспора" објавио је, на српском и шведском језику, неколико запажених текстова о вину који представљају допринос популаризацији ширења винске културе, али и упознавању вина југословенског порекла од стране Швеђана. Поред тога на страницама овог часописа одазива се и на савремене теме из живота људи у расејању.