 Цртеж: Уле Монтелиус (Шведска) |
Новостворене државе на Балкану попуњавају празнину историје туђим тековинама
Према неким тумачењима гусле су гудачки, „степски инструмент“, који су Срби из степа Русије током сеобе пренијели у Европу, гдје је прихваћен и од стране других, углавном сусједских народа, а код Срба су постале национални инструмент, у оном смислу у ком је балалајка руски, а кастењете шпански национални инструмент.
Пише: Вук Церовић
По другим тумачењима гусле су музички инструмент са подручја Балкана.
Назив „гусле“ долази од прасловенске речи „gǫdsli“, што значи „жица“.
Први помен гусала, колико сам успио да пронађем у литератури, је један византијски запис из седмог вијека,
Гусле су инструмент познат бројним европским, азијским и афричким народима. Знали су их: Словени, Византијци, Лужички Срби,Турци, Сиријци. Једно од првих дјела Ханса Кристијана Андерсена је роман „Гуслач“,
Позната је легенда да је Стефан Немања са гуслама дочекао Фридриха Барбаросу када се са њим срео у Нишу.
О широкој распрострањености гусала свједоче и њихови називи на бројним језицима у Европи. Гусле на њемачком језуку суSerbisches Intrument, на пољском prymitywny instrument smyczkowy, на шпанском инструмент de los pueblos eslavos, de los Balcanes,на каталонском gusle serbi...
Гусле су биле присутне код Срба у свим српским крајевима, првенствено у Црној Гори, Херцеговини, Крајини, Далмацији, коју су до краја деветнаестог вијека у највећем броју насељавали Срби православци. Руски чиновник, који пише о сусрету Петра Петровића Његоша и Али-паше Ризванбеговића у Дубровнику (1842. године) напомиње да је трећина Далмације католичка.
Како су ове крајеве насељавали претежно Срби православци, а касније: „Срби сва три закона“, (Вук Караџић), што ће рећи: православци, који су постали католици и муслимани, логично је да су и они задржали гусле и јуначку пјесму као дио своје националне културе и традиције.
Народи, који су се граничили са Србима, због интеракције културних веза и обичаја, а првенствено Арбанаси из Куча, Малесије и Скадра, од којих су неки православци, неки католици, а неки муслимани, прихватили су српски инструмент као свој и уз њега пјевали своје епске пјесме. Односи између њих и Срба из Црне Горе прожимали су се кроз вјекове, о чему свједоче легенда и историја, те српски писци из тих крајева; Марко Миљанов, Стефан Митров Љубиша и ини. Ова племена преплитала су се у толикој мјери да је данас тешко утврдити које су породице поријеклом Срби, а које Албанци. У тим крајевима и тада и данас живјели су релативно складно и Срби и Арбанаси, сви су говорили „нашки и арбанашки“. И једни и други су својатали исте јунаке, које је у то вријеме, у средњем вијеку битно одређивала вјера, а не нација, пошто су нације дефинисане најчешће у деветнаестом стољећу. Легендарни јунак Ђурађ Кастриот Скендербег, Србин (Википедија), син Војиславе и Јована Кастриота, човјека који је издашно помагао грађење Хиландара, прихваћен је од Албанаца као легендарни јунак Gjergj Kastrioti; Ђерђ Кастриоти Скендербег, вјероватно најпознатији албански епски јунак.
У наше вријеме позног „националног освјешћења“ неке нације, су, захваљујући стицању историјских околности формирале државе на Балкану, мада их никада раније нијесу имале, као ни државну, односно, националну историју. Без културних особености и историјске традиције и памћења, оне су одмах похрлиле ка присвајању туђег културног блага. Тако се данас говори о хиљаљдугодишњој хрватској држави, иако свако, ко макар мало познаје историју, зна да је хрватска држава створена у државном облику у двадесетом стољећу, а да је Албанија формирана вољом западних великих сила послије Балканских ратова. Хрвати у Боки Которској никада нијесу имали никакву државну организацију, ни национално преимућство. Бока је све до краја Првог свјетског рата била у саставу Аустроугарске, а прије тога вјековима, све од времена Немањића, у саставу Млетачке републике. Зато данас дјелује смијешно када Хрватска псеудоисторија својата Бокељску морнарицу, која је била више фолклорна, него војна организација. Католици у Боки Которској великим дијелом су поријеклом из Црне Горе, православци који су прешли у католицизам. Доказ више овој тврдњи налазимо у Његошевом свједочењу о Ивановићима из Доброте, Србима католичке вјере, његовим пријатељима.
Новонастале државе попут Албаније, Македоније,Хрватске, Босне и Херцеговине, желе да попуне историјску празнину свога постојања, и због тога посежу за српском културом, умјетошћу и јунацима. На жалост тих квазиисторичара и политичких елита дефиницију историчара поставиоје још Аристотел и она се до данас није мијењала - историчар пише како је било, а писац како је могло бити.
Из овог разлога је важно да Срби имају релевантно научно тијело које ће стално свијету презентовати нашу умјетност и културну баштину и упорно се и досљедно борити против фалсификовања историје, коју форсирају политичке елите неких балканских држава и њихови лажни историчари. Треба свјетску научну јавност стално подсјећати на историјску истину, па када неки хрватски политичар устврди да у Боки има стотину хрватских цркава, а нема ни једна, али има католичких, читалац и културни посленик у свијету ће знати да ту нијесу живјели никакви Хрвати, већ Срби, или Црногорци католици, и бројне италијанске породице. Историјска истина је да су те цркве градили поунијаћени Срби,односно Црногорци, и Италијани,чиновници Млетака, те да те цркве никакве везе немају са Хрватима и Хрватском.
Израда и симболика гусала
Гусле се, као и многи други инструменти граде од разних материјала, некада чак и од камена, али најчешће од јаворовог дрвета, и то нимало случајно. Јавор је дрво погодно за обраду, племенито дрво. То дрво има већу чврстину од липе, лако се обрађује, а због чвртине има акустичност.
Многострука је симболика гусала, од самог избора дрвета до израде. По неким тумачењима јавор спада у најцјењеније врсте дрвета, не само код Словена, већ и у свијету У Јапану јавор је симбол интелигенције, а у Канади јаворов лист је на државној застави.
У нашим народним вјеровањима ово дрво широке круне и чврстог разгранатог коријена симболизује јединство прошлог и садашњег, симболизује савремени живот чврсто укоријењен у оном што је прошло. Јавор сиболизује разгранато породично стабло, а везује се са свијетом предака, за култ мртвих. Колико је био цијењен у народу види се и по томе што су из те ријечи изведена и нека људска имена и називи бројних топонима, планина и локалитета.
Карлица гусала је прсвучена јарећом, или јагњећом кожом, посебно припремљеном, чињеном. Дршка је често украшена преплетеним змијама, а у задње вријеме барељефима са ликовима јунака из наших јуначких пјесама, или из српске историје. Глава гусала најчешће је израђена у виду козјих рогова, орла, док је гудало понекад у облику змије. На инструменту је све симболично, или тумачи желе да тако виде. Савијена змија је као вријеме које тече, успорено вријеме, као неостварени уроборос, ослабљено зло. Орао је симбол висине, узлета, побједе, јасног виђења, слободе, што и јесте визија гусларске народне јуначке пјесме, суда поезије. Козји рогови асоцирају на пастирску традицију.
Утицај гусала на српску епску поезију и на формирање српске националне свијести
Мало је народа у свијету на које је неки музички инструмент утицао тако темељито и дубоко као што су гусле дјеловале на судбину српског народа, на српско национално биће. Српску свијест обликовало је и очувало неколико чинилаца кроз миленијумско трајање: православна религија, утицај Византије све до Старе Грчке, учење Светога Саве - хришћанско милосрђе, јуначка народна пјесма као наставак класичног херојског грчког епа од „Илијаде“ и „Одисеје“ до Његоша, Вуково обликовање српског језика и гусле. Није случајно познати њемачки филолог Грим, а касније и сам Гете, у српској народној пјесми нашао умјетничку љепоту равну класичној грчкој умјетности, јер је наша епска, народна пјесма директни настављач херојског грчког епа. Мада је исказана друкчијим стихом и другим литерарним средствима, задржала је све оно што је красило непоновљиву старогрчку поезију и непревазиђену грчку трагедију. Наша поезија је, као и грчка, пјевала судбину обичног човјека из народа, епског колоса, хероја без мане и страха, мудрог јунака спремног на свјесну жртву, човјека неприкосновених моралних принципа, супростављену, као у „Илијади“, вољи богова. У свакој нашој јуначкој народној пјесми може да стоји као мото први стих „Илијаде“ „Срџбу ми пјевај, богињо, Ахилеју, Пелеја сину погубну“.
У нашој епској пјесми јунак испуњава судбину Давида, „сирак тужни без нигђе никога“, без наде и у кога „до у Бога и у своје руке“ (Његош, „Горски вијенац“), свјестан да у коначном не може да побиједи, али може да се непрекидно бори, да својом смрћу дозове слједећег борца да настави гдје он стаде. Око њега је стољећима тамно море Турске царевине, а он нејак и самотан као Болани Дојчин „кликује Баја и Новака“ попут Радуна из „Горског вијенца“, а зна да је сам под небом, да је Бајо давно погинуо на Вртијељци, а Новак нестао на планини Романији, али није нестао херојски дух у јунаку, који је свјестан исхода и зна народну мудрост вазда потврђивану у нашем народу: „Не бој ми се, мио побратиме, не бој ми се, добра бити неће“.
Требало је истрпјети петсто година без снаге, без перспективе, без наде, у ропству свакодневно „губити себе у горега“ (народна пјесма), а кукати кад бољега побиједиш, као што је закукао Марко Краљевић кад је погубио Мусу Кесеџију „Јао мени до Бога милога, гдје погубих од себе бољега“.(„Марко Краљевић и Муса Кесеџија“)
Јунак народне пјесме је чист као Хомеров Грк, отјелотворени етос, непоткупљив до последњег даха, до самртног ропца, суди себи и другима „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. (народна пјесма).
Тај се јунак у народној пјесми уочи унапријед изгубљеног боја у ком је имао изгледа само да јуначки погине, одмах послије причешћа, које је примао да буде спреман и приправан да умре, приволио „царству небескоме“, слави и бесмртности.
„Гусларев сан о слободи и јесте оно небеско царство. Оно није на небу, већ у поезији.“ (Рајко Петров Ного)
Хришћанска религија у верзији Светога Саве, трпељива и помиритељска, народна пјесма која није крик беспомоћног очајника, већ бојни поклич самоувјереног побједника, уз Вуков језик и Његошево филозофко промишљање свијета, створили су, обликовали и одржали Србина и дефинисали његов национални идентитет, све уз „звуке дивнијех гусалах“. (Његош, „Горски вијенац“) Гусле ту нијесу само музича пратња, већ објава јунака, продужење портрета. Гдје су се чуле гусле гласио се јунак.
Тако Карађорђе, један од првих из „мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“ (Његош, „Горски вијенац“), која је у српском народу сијала једнаким сјајем кроз вјекове.
Безимени српски пјевач, често слијеп, даровит и мудар као Игуман Стефан, пјевао је „покољење за пјесну створено“. (Његош, „Горски вијенац“)
Јунак наше народне пјесме, апсолутно остварен, био ту када је требало, увијек готов, „кадар стићи и утећи и на страшном мјесту причекати“ (народна пјесма). Он ће да „довијек живи“, јер „имао се рашта и родити“.
Тај јунак, као Ахил, као Хектор, као Парис, или Одисеј, зна да је живот борба, да је историја и трајање Срба само бескрајни низ борби у непрекидном трајању, да је тако и да ће тако увијек бити.
„Све су наше главе изабране,
Момци дивни, исто ка звијезде;
Што су досад ове горе дале,
Сви падали у крваве борбе,
Пали за чест, име и слободу.
И наше су утирали сузе
Вјешти звуци дивнијех гусалах“ (Његош, „Горски вијенац“)
Умирао је тај јунак витешки свјесно, увјерен да „на гробљу ће изнићи цвијеће/за далеко неко покољење.“ (Његош, „Горски вијенац“)
Тако је пјевао и Јован Јовановић Змај.
„Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага“ (Јован Јовановић Змај „Светли гробови“)
Без гусала не би настала, ни трајала наша народна поезија. Како су пјевачи били често неписмени пјесму су „држали у памети“, у памћењу, кроз вјекове. Тако је пјесма непрекидно расла и стално се мијењала, све до Вука, па, иако је смислио даровити појединац, дорађивали су је многи талентовани ствараоци, док се преносила са кољена на кољено, уграђујући у њу свој таленат и своје умијеће, због чега је она заиста народна творевина.
Гусле у свакој кући
Код Старих Грка леутари су били уважавани као пјевачи који су проносили славу јунака, ипак леута није имала такав утицај на развој народне свијести као гусле код Срба. Док је у Старој Грчкој цвјетала умјетност, свирали су се бројни инструменти; леута, цитра, лира, фрула и организовале смотре и такмичења кроз које је народни стваралац могао да покаже безборој својих талената у слободној земљи достојној човјека и достојној дивљења, у поробљеним српским државама опстале су једино гусле.
Вук Караџић, неприкосновени стручњак и тумач, народне пјесме је подијелио на мушке и женске, и то је била тачна подјела. Женске народне пјесме, по Вуку, пјевају и жене и дјевојке и мушкарци. Код њих се више гледа на пјевање, а мање на садржај.
У мушке народне пјесме Вук је уврстио пјесме које пјева један пјевач, а остали слушају. Код њих се пажња поклања садржају, а не пјевању. То је дефиниција мушке, гусларске народне пјесме. Гуслар је у српским крајевима, посебно у Црној Гори и Херцеговини, заузимао почасно мјесто за столом, уз домаћина и кума. Гуслар је био важан, а ако је домаћин гуслао, а многи су знали да гуслају, чинио је то озбиљно и свечано, у важним, свечаним приликама. Он је гуслао и пјевао, а слушала је цијела породица.
У Црној Гори и Херцеговини свака кућа имала је гусле. Оне су биле заштитни знак, знак припадности народу.
„Дану Вуче из Љешева Ступа,
Узми гусле да нас разговориш,.
Кад је добро, нека је и боље“. Његош, „Горски вијенац“)
У нашој народној поезији већина јуначких народних пјесама је испјевана нашим националним стихом доминантним у епској поезији – десетерцем, а женске народне пјесме, лирске, испјеване су најчешће осмерцем, мада су пјесници и гуслари у новије вријеме показали да се јуначка народна пјесма може лијепо пјевати и осмерцем.
У некој дубљој анализи народне епике код разних народа могло би се доказати да је одређени стих карактеристичан за сваки народ, као што су за наш епос карактеристични десетерац и осмерац.
Десетерац је удобан за гуслара јер му дозвољава да се „размахне“, да пусти глас и да покаже могућности и тоналитет сопствене интерпретације. Сваки гуслар има свој стил пјевања, карактеристичан само за њега. Истина, наша народна поезија познаје и дванаестерац, стари стих, мада је њиме испјевано веома мало пјесама углавном бугарштица (бугарити – тужити, нарицати).
Гусле су биле инструмент који се узима у свечаним приликама, у згоди значајној за кућу, за племе, за народ. У патријархалном друштву које су обликовали мушкарци ратници, гуслар се прихватао гусала у озбиљним и важним тренуцима, у весељу, радости, по рођењу мушког дјетета, на крштењу, на важним зборовима сеоских, племенских, народних првака. Гусле су се чуле у манастирима, у хановима и кафанама гдје се озбиљни људи састају,
Гуслар је пјевао јуначку пјесму уочи бојева, нимало случајно. Звук гусала повезивао је борце који се спремају за битку са прошлим биткама и некадашњим јунацима. Гуслар им је предочавао норму, узус и образац, показивао им какви треба да буду, да остану достојни синови својих предака и достојни старих јунака. А сам звук није био само оплемењени бојни поклич, већ уједно и тугованка, достојанствена тужбалица за још живим јунацима.
Звук гусала био је она свијетла нит која повезује живе и мртве, онако како глас ламе који дозива умирућег у „Тибетанској књизи мртвих“, усмјерава душу умрлог да не скрене са пута ка нирвани, а уствари држи га у вези са онима који су живи. Тако исто и свијећа која се пали на гробу, не освјетљава само пут души умрлог према рају, већ јој показује да није прекинута веза између мртвих и живих, да смо сви у јединственом свијету.
Послије бојева и погибија, послије јуначких мегдана, јављао се гуслар да процијени и потврди величину побједе, несрећу пораза, да каже суд о догађају и јунаку. Тоје био суд историје све до двадесетог вијека, али и коначни суд поезије, живот, или смрт.
„Благо томе ко довијек живи,
Имао се рашта и родити“... (Његош „Горски вијенац“)
Гусле су у српском народу биле средство информисања, глас и слух. На вашарима, на скуповима недјељама и празницима испред цркве, тамо гдје је смио и могао, гуслар је пјевао о биткама и јунацима из разних српских крајева.То је било сазнање да и тамо живе Срби, да их има, да су исти, да су једно и заједно, а то сазнање је уливало вјеру у будућност и наду у побједу. Колико је мени познато, једино су Јевреји и Срби у ропству успјели да кроз вјекове сачувају наду у ослобођење и вјеру у спасење.“Догодине у Јерусалиму!“. То, „догодине“ чекали су хиљаду година, али су дочекали.
Гуслар је био вјесник новог и пророк будућих догађаја. Можемо само замислити какав је значај имала уочи и у току српских устанака пјесма Филипа Вишњића „Почетак буне на дахије“, у којој се и небо опредјељује за устанак, а не само народ. Познатo је да су Срби уочи боја доводили гусларa на прву линију да гусла и да пјева, али тако да их чују и Турци на својим положајима. То је била порука непријатељу да му неће бити лако, порука пркоса, наде и самопoузздања.
“Сам Вук је оставио доста података о певачима и епских и лирских народних песама. На његовом списку налази се укупно 77 певача, од чега 25 анонимних, премда се данас сматра да ни тај списак није потпун... У та времена једини професионални певачи били су слепци који су ишли од куће до куће, певали песме и затим од домаћина добијали понешто заузврат. Како је Вук записао„а о празницима иду к манастирима и к црквама на саборе и панађуре, па пјевају по читав дан.
Слепе певачице су листом биле родом из Србије или Срема, а у крајевима у којима су живели били су готово једини преносиоци епске поезије...Певачице су често опори патријахални дух епских песама обогаћивале и донекле ублажавале елементима које су више одговарали лирским тј. женским песмама.„ (Јован Деретић, ,“Српска народна епика“.)
И Деретић указује на чињеницу да су се послије слома Првог српског устанка многи гуслари преселили у Војводину, тада аустријку територију и са собом пренијели своје умијеће гуслања и своје знање народних јуначких пјесама.
Ако погледамо списак гуслара од којих је Вук записивао пјесме видјећемо да су живјели у свим српским крајевима, како оним у којима су живјели Срби православци, тако и Срби мухамеданци и Сраби католици. За Вука Караџића они су били „Срби сва три закона“, а то мишљење било је блиско и Њгошу, Јовану Јовановићу Змају и многим другим мудрим Србима. Нажалост, неукост, себичност и вјерска искључивост српских владара у деветнаестом вијеку није препознала значај ове идеје, већ се реско супроставила католицизму и исламу, што је нашу новију историју испунило крвавим међусрпским сукобима.
Познати српски писци огуслама
Петар Петровић Његош, највећи српски пјесник и мислилац, овјенчао је гусле славом и око њих насликао величанствени ореол. У свом приватном животу гуслао је често. По свједочењу путописаца, Љубомира П Ненадовића, Матије Бана и савременика, пред Биљардом, или у билијарској сали, гдје су се сабирали највиђенији Црногорци, сваке ноћи чуле су се гусле и јуначка пјесма. Ту се скупљало само мушко друштво, разговарало се о свему, а на крају, гуслар би отпјевао јуначку пјесму.
Само у „Горском вијенцу“ у десетини стихова поменуте су гусле, за које се везује: весеље, оптимизам, самоувјереност, порука, глас о себи, суд народа, voх populi, суд историје, суд поезије, највише вредновање јунака.
„Бог да прости весела празника!
Донесите ђецо оне гусле,
Душа ми их ваистину иште,
Да пропојем одавно нијесам.“ .(Његош, „Горски вијенац“, Игуман Стефан)
И Његошева девиза „Нека буде борба непрестана“ и Вукова „Нека буде наша слава“ везују се за оно вријеме и за сва времена.
И не само Вук и Његош, него нема значајног српског писца који је описивао историјске догађаје и јунаке, а који није помињао гусле и гусларе: Змај, Шантић, Јован Дучић, Исидора Секулић, Иво Андрић, Михаило Лалић, Рајко Петров Ного....
Исидора Секулић каже: “Оружје, икона, светиња народа јесу гусле, мелодија која је досад Србина соколити знала. Па не само у њему, него чак и у Турчину, који је знао да су гусле средство, које Србе на ноге дижу, које га онако неодољиво у бој носе, и које му у последњем часу нову снагу прибављају
Оне кад-кад звуче тако тихо, тако бојажљиво, као да оплакују горку судбину Србинову. Та тиха меланхолија, то жаљење, ти звуци који човеку до дна душе допиру, побуђују у њему тужне осећаје, сузе му натерују, ти звуци садрже у себи ипак нешто страшно, нешто осветничко, што човека ободрава и одушевљава“
Наш велики пјесник Алекса Шантић доживљавао је гусле као величанствени храм, који је Србин подигао себи и посветио јунаштву, патњи и побједи.
„Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој, ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети...
Он је душа којом Срби дишу
И вјекови српских покољења,
Он је књига у којој се пишу,
Наши јади, наша искушења“... (Алекса Шантић, „Гуслама „)
„Наш сељак и кад није знао тридесет писмена своје азбуке носио је на својим уснама хиљаде стихова о својим царевима, краљевима, деспотима, великој властели и великим херојима..., српски сељак је сам стварао стихове. Зато српски народ и нема другог примера него у слепом Омиру, који је вероватно, ако је постојао, могао бити само један ахајски Вишњић“ (Јован Дучић)
Чије су гусле
Гусле су обиљежиле нашу историју, оплемениле херојског Србина и развиле нашу народну епску пјесму.
Почетком двадесетог вијека, када су се Срби почели окретати против Срба, гуслари су зарад личних интереса и политичких опредјељења почели нагло да се кваре. Михаило Лалић описује ситуацију на Цетињу послије завршетка Првог свјетског рата, гдје на једном ћошку гуслар пјева пјесме у којем се слави краљ Никола, а на дугом други гуслар пјева пјесме у којима се краљ извргава руглу.
Гусле су се слушале и у турским кућама. Било је гуслара, раје, који су на чардацима локалних бегова пјевали пјесме о турском јунаштву, а народ их је потцјењивачки звао беговски гуслари.
У наше савремено доба, у којем власти појединих новостворених држава насталих из Југославије хоће да се улагују Западу па форсирају лажне историчаре да пишу о томе како становници те државе нијесу Срби, као у званичној Црној Гори, гусле су инструмент који се званично не помиње и не слуша.
„На лажи се гради свјетски поредак“. (Кафка „Процес“).
На тлу некадашње Југославије од српског језика се стварају нови парајезици, црногорски, бошњачки, да се покаже како те нације немају никакве везе са Србима, истовремено стигматизујући све српско, у складу са званичном политиком западних сила, које покушавају да нам све отму и да српски народ распарчају на безначајне скупине. Тако бошњачки назови историчари тврде да су Бошњаци аутохтони народ на Балкану, значи народ који нема исто поријекло са другим народимa, који је као такав постојао на Балкану и прије доласка Турака. Дукљански Црногорци, и они аутохтони, у стварању „новог човјека“, своју етногенезу везују за неку недефинисану скупину племена, а симбол свога постојања налазе у римској провинцији Дукљи, док Хрвати српске владаре приказују као своје краљеве (Твртко I, крунисан у манастиру Милешева), а слично је и са Македонцима. Сви су аутохтони, а историјски сви су Срби.
Како се политике граде и одржавају на национализмима на простору цијеле Југославије и трају деценијама, политичке елите издашно помажу и подржавају такве „науке“ и такве „научнике“, а глас поштених истраживача не може се чути.
На Балкану, по моммишљењу, на српско-хрватском подручју живи један народ, кога су подијелиле вјере и свештеници. Срби и Хрвати су на Балкан дошли у истој скупини, те су у суштини исти народ, тим више што значајан дио Хрвата чине поунијаћени Срби. Доказ за ову тврдњу налазим у језику. Језик нам је исти, а језик је завичај.
Комунистичке власти у Југославији, које су биле априорно антисрпске, гусле су скинуле из прочеља и гурнуле у запећак, прогласили их сељачким инструментом, који је готово срамота слушати.
Њих ни данас нема довољно на музичким академијама, на народним свечаностима, чак ни на Вуковом сабору, како је примијетио неко, који би требало отварати гусларском пјесмом. Паметни стари народи своје националне празнике прослављају уз своје старе обичаје и уз пратњу својих националних инструмента с највећим поносом истичући своју традицију (Шкотланђани, гајде...).
Млади људи на простору Балкана, у новоствореним државама, васпитани на лажној историји и литератури, не познају објективну историју и традицију свога народа, немају појма о гуслама, нити о народној поезији, која је очувала српски народ. Просвјетне власти у тим државама, као рецимо у Црној Гори, или Босни и Херцеговини, израђују наставне програме по мјери идеологије странака на власти, водећи рачуна првенствено о идентификационим елементима, па из лектире и програма матерњег језика избацују значајне српске писце, а уводе познанике из сокака, разне скрибомане, чија је једина „вриједност“ то што беспоговорно прихватају идеологију власти. Они боље познају поезију Индијанаца, него своју народну поезију.
Бошњачки идеолози националисти Његоша проглашавају за геноцидног пјесника. Крволочна лаж дави Балкан. За дукљане Петровићи нијесу Црногорци, већ дошљаци, а Стефан Немања је случајно рођен у Подгорици, јер су његови родитељи ту дошли као избјеглице. По њима Црногорци нијесу Срби, они су аутохтони, јединствени, малтене аријевска раса. Привилеговани професори црногорског језика се свим силама труде да локалне црногорске говоре одвоје од српског језика, коме припадају, и да на тим основама створе језик, који се од српског језика разликује само тиме што су му додата три слова. Слична ситуација је и са бошњачким језиком.
За ове квазиинтелектуалце, homo novus, гусле су сељачки инструмент до зла бога досадан и незанимљив, па се просто запрепашћују ако их неки ексцентрични и надобудни композирор уврсти у оркестар. Ако већ гусле треба да стоје окачене на зиду, по њима, оне отуда не треба да се скидају, јер их није лако слушати пошто изазивају „неурозу“, а уметање гусларских секвенци у модерну музичку композицију је „просто перверзија“.
Ово није тачно. Модерна интерпретација гусала у класичној музици открива богатство и моћ овог инструмента. Захваљујући даровитим и национално свјесним умјетницима какви су брат и сестра Пековић, Никола и Бојана, на свјетским музичким сценама изводе се концерти класичне музике у којима су гусле водећи инструмент уз пратњу цијелог оркестра: виолина, виола, бубњева, флаута, контрабаса, гитара, труба... ( Ненад Благојевић)
Српски интелектуалци у Црној Гори, разједињени и сасвим маргинализовани, нијесу успјели да се изборе за адекватан третман у држави, нема их у националној телевизији, нема их у жиријима, нема их у државним пројектима, у лектири, још нијесу успјели да се изборе за прави третман српске културе у Црној Гори..
Република Србија је недавно обезбиједила упис гусала и пјевања уз гусле у УНЕСКО Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства. Упис гусала у нематеријалну баштину човјечанства, који је обезбиједила Србија, нагло је подгријао интересовање за овај инструмент у свим околним земљама. Сви су се одједном присјетили да су некад чули глас тога инструмента, или да је неко од њихових заборављених предака некада гуслао, да и они, можда, негдје на тавану имају гусле, те да свака од тих државица: Црна Гора, Босна и Херцеговина, Хрватска, па чак и Албанија, има право да гусле уврсти у своју нематеријалну баштину. Да се нематеријална баштина уписује као баштина народа, нације, било би сасвим лако ријешити коме гусле припадају. Гусле су српски инструмент. Оне су у животу и култури Срба значајне и присутне кроз вјекове, битно су утицале на стварање наше народне поезије и обликовање српског духа и српске националне свијести, а најприсутније су биле у Црној Гори и Херцеговини, у којима су се све до комуниста становници национално изјашњавали као Срби. И сам Вук Караџић је казао да су гусле најприсутније у Црној Гори, Херцеговини и јужним крајевима.
Како државе уписују своју нематеријалну баштину, а не нације, а у свим државицама на Балкану, у којима су живјели, или и данас живе Срби све три вјероисповијести, гусле су биле значајан народни инструмент, па свака од тих држава полаже право да и она гусле упише у своју нематеријалну баштину. Зато је био разуман позив Србије Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској и Албанији да се и оне придруже захтјеву и траже да се гусле упишу и у њихову нематеријалну културну баштину.
Гусле су битно утицале na формираwе и развој српске умјетности и културе и заслужиле да на српским и другим музичким академијама заузму равноправно мјесто и добију своје одсјеке, да буду много присутније у нашем званичном и културном животу, на телевизијама и у другим средствима информисања. Њихово вријеме поново долази, биће присутније, не само у гусларском пјевању, већ и у гусларским школама, које се отварају, не само у народној, већ и у класичној музици. Код Срба јача национална свијест и национални понос, јер нас и други на то присиљавају.
„Ђе се гусле у кућу не чују,
Ту је мртва и кућа и људи“.(Његош, „Горски вијенац“)
Литература:
1.Љубомир П. Ненадовић, „Писма из Италије“, СКЗ Београд, 1907,
2. Петар Петровић Његош, „Горски вијенац“, СКЗ Београд, 1978,
3. Вук Стефановић Караџић, „Српске народне пјесме“, Београд,1894,
4. Алекса Шантић, „Гуслама“, (20.2.1886.),
5. Јован Дучић, „Култура нашег сељака“, Правда, Београд, 1930,
6. Исидора Секулић,“Шта су Србину гусле“, Сомбор, 1894, Срби у БиХ,
7. Јован Деретић,“Српска народна епика“, Београд, 2000,
8. Франц Кафка, „Процес“, Просвета, Београд, 1974,
9. Др Данка Лајић-Михајловић, „Српско традиционално певање уз гусле, гусларска пракса као комуникациони процес“,Музиколошки институт САНУ, Београд, 2014,
10. Рајко Петров Ного, Предговор књизи „Српске јуначке пјесме“, БИГЗ Београд, 1987.
11. Ненад Благојевић, „Небеско је увек и довека“, Дијаспора/Diaspora, Стокхолм
12. https://ru.wikipwdia.orghttps://ru.wikipwdia.org/
Биљешка о аутору
Вук Церовић, рођен у Бијелом Пољу. Основну и средњу школу завршио у Бијелом Пољу, студирао Славистику (руски језик и књижевност) на Филолошком факултету у Београду.На истом факултету магистрирао и докторирао на групи за југословенску књижевност. Био професор и предавао више предмета на Одсјеку за српски језик и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу.
Пише прозу за дјецу и одрасле, књижевну критику, радио драме. Објавио за одрасле три збирке прича: ''Дрхтај на рубу'', ''Приче са периферије'' и ''Туђи живот''.У трилогији ''Круг'' објавио три романа о породици Марковић из Лазина и о Црној Гори у XX стољећу – ''Зле године'', ''Јесен у прољеће'' и ''Љето у Дуракову''.
Објавио два романа за дјецу из трилогије: ''Храбри дјечак Дроњо'' и ''Дјечак тражи оца''; двије збирке прича: – ''Благо испод наше крушке'', ''Рођаци из Лазина'' и неколико сликовница.
Објавио три књижевне студије, о Стефану Митрову Љубиши, о Михаилу Лалићу, о Николи Лопичићу и неколико десетина есеја, научних и стручних радова.
Линкови до текстова од истог аутора у Оnline издању:
Њено величанство књига
Истините и друге новеле
Kulturarv
У преводу Андерша Густафсона прилог Вука Церовића Српске народне пословице објављен је у штампаном као и у online издању
Тема: Гусле моје
Гусле су српске а уз гусле пјевају и други народи
Повезани текстови
Ненад Благојевић
(У свеколиком српству, колико је познато, ретко се жене прихватају гусала. Тако је било све до пре коју годину док једна четрнаестогодишња девојчица није узела гусле у руке и отпутовала из родног Краљева у Београд, да у емисији „Јa имам таленaт“ покаже раскошан таленат гуслара и певача уз гусле. После првог круга придружио јој се брат и… Победили су! Зову се Бојана и Никола Пековић. Ово је прича о њима и њиховој музичкој фамилији.)
