listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

У расправама око увођења српског као службеног језика и ћирилице као службеног писма у Вуковар и остале средине у којима Срба има преко једне трећине у укупном становништву, позната лингвисткиња Сњежана Кордић многе је неугодно изненадила изразивши противљење тој идеји. Но тако је остала досљедна свом дугогодишњем научном раду и тезама изложенима и у књизи “Језик и национализам”, према којима је ријеч о једном језику, а комуникацију међу људима треба што више поједноставити, а не умјетно форсирати језичне и писмовне разлике. То што је до сада објавила више књига и 150 радова из области граматике, синтаксе, лингвистике текста, прагматике, корпусне лингвистике, лексика, социолингвистике, језичне политике и стандардологије, а од 1993. даје свој научни допринос и предаје на универзитетима у Бохуму, Минстеру, Берлину и Франкфурту на Мајни, доказује њену врсност у научном приступу језичним питањима.

- Увођење ћирилице као службеног писма у Вуковар објашњава се и оправдава разним аргументима, а притом се позива и на законске акте и документе. Колико је то, по вашем мишљењу, исправно?

- И ако би натписи остали само на латиници, то би било потпуно у складу с Уставним законом о правима националних мањина РХ јер тамо десетак пута пише да се мањини морају осигурати разна права, цитирам, "на писму којим се служи". А Срби и у Хрватској и у Србији сви знају латиницу, чак велика већина Срба у обје државе више користи латиницу у свакодневици него ћирилицу. Будући да је и латиница писмо Срба, значи да је досадашња ситуација у складу с Уставом. А у складу је и с Европском повељом о регионалним или мањинским језицима. Повеља ни не спомиње различито писмо, него говори једино о језику. Каже да мањински језик може бити само онај који је доиста различит од већинског, и наводи да дијалект то не може бити (јер није довољно различит). А језик Срба чак није ни други дијалект, него је из истог дијалекта, из штокавице. Дакле, према Европској повељи не може се у нашем случају говорити о двојезичности.

Форсирање разлика

- У пријашњим сте разговорима напоменули да нитко ником не може украсти језик, али се из реакција с лањског скупа у ХАЗУ-у о ћирилици, одржаног прије уласка Хрватске у ЕУ, могло схватити да нетко неком покушава преотети хисторијске артефакте и личности?

- Мислим да се тај скуп сасвим случајно временски поклопило са скорашњим уласком у ЕУ. Једноставно, након што су ултранационалисти изгубили изборе, кроатист Матео Жагар је иницирао скуп о ћирилици јер је процијенио да може ставити на дневни ред оно што је било потискивано и с чиме се стално суочавао у својим истраживањима, а то је да се у давним стољећима ћирилица употребљавала на територију данашње Хрватске. Ова препирања која спомињете око тога чијој нацији нешто или нетко припада бесмислена су за стољећа прије 19-ог јер тек од тада је кренуо процес прављења хрватске и српске нације. А за период након тога треба поштивати национално изјашњавање особе о којој се ради.

- Колико су расправе око тога чија је ћирилица оправдане, кад се има на уму да су оба писма, као и глагољица, у овај дио Европе на неки начин увезена?

- Јасна ствар да ниједно писмо није ексклузивно ни хрватско ни српско. Националисти и иначе имају поремећену перцепцију стварности.

- Би ли перцепцији ћирилице као једног од писама у Хрвата помогло кад би се, као што је предложио професор Жагар, увело њезино учење у школе, макар на неколико наставних сати, тек толико да је ученици могу срицати?

- Суздржана сам да се ученицима још повећава сатница, требало би ју драстично смањити и избацити мноштво ствари индоктринацијског карактера којима су изложени на настави повијести, вјеронаука, књижевности и језика. Али вјерујем да би било добро да се један школски сат у свим хрватским школама посвети ћирилици, у облику игре да сватко своје име види како изгледа на ћирилици. Тек толико да се макне демонизација с ње. И да виде какво писмо за исти језик данас користи одређен број људи у сусједним државама. А улагати више времена у увјежбавање сватко може сам ако жели. Додуше, у данашње вријеме довољно је притиснути једну типку на компјутеру и он вам пребаци текст с ћирилице на латиницу и обрнуто. Ћирилицу су користили у давним стољећима на територију данашње Хрватске они ријетки претци данашњих Хрвата и Срба који су уопће били писмени. Али то само по себи није довољан разлог да се даје значајнији простор ћирилици у данашњим школама. Ђецу треба припремати за будућност, а не да троше вријеме на ствари које ће им слабо требати у животу. То што ја једнаком брзином пишем и ћирилицом и латиницом није довољан разлог да исто тражим и од младих генерација. Да не спомињем како баш никакву практичну сврху нема форсирање по школама глагољице, која више нигђе у свијету није писмо у свакодневној употреби.

- У Србији одавно истичу да су и латиница и ћирилица, као и екавски и ијекавски изговор, обиљежја српског књижевног језика, односно језика који Срби називају српским, па се и оба писма равноправно користе, унаточ гунђању националиста да нема довољно ћирилице?

- Али требало би искрено рећи да је постојање два писма мана, како унутар исте државе тако и уопће. Није случајно што скоро све државе у свијету имају једно писмо, а још боље би било кад би све државе у свијету користиле исто писмо. Свјесни тога неки државници су радили у том смјеру, на примјер Кемал Ататüрк је прије стотињак година у Турској замијенио арапско писмо латиницом да би се приближио Европи. Што се тиче Србије, у њој се природно проширила латиница и превладала, а ћирилица би природним путем постала још маргиналнија кад је не би форсирали одређени политички кругови. Све то скупа и у Србији и у Хрватској је форсирање разлика, и притом се посеже и за наметањем властитој нацији. Као што је постојање више писама мана, тако је и постојање више језика мана јер представља баријеру у споразумијевању људи. Треба искрено рећи да је мана Европе што има низ различитих језика јер то отежава комуникацију. Зато је недавно предсједник Њемачке Јоацхим Гауцк у свом великом програмском говору предложио да енглески језик буде језик свих грађана ЕУ, за све генерације и све животне ситуације.

Језични апартхејд у Вуковару

- Колико је сазрело вријеме да се језик који су многи настојали расцијепити поновно схвати и прихвати као заједнички, језик који, како је рекао Крлежа, Хрвати зову хрватским, а Срби српским? У посљедње се вријеме чују такви приједлози…

- Да, то се чује од бројних хрватских интелектуалаца, али ево ове године на пријему у Новинарском дому премијер изјављује а одмах потом и лидер хрватских Срба да се ради о двојезичности. Док су један за другим говорили о "двојезичности", као да нису примијетили да то говоре на истом језику. Ја сам се приликом одрастања свакодневно дружила с особама друге националности из Вуковара и околних села, и добро знам колика је неистина рећи да они говоре другим језиком. Екавица није други језик - па погледајмо само колике варијације постоје унутар њемачког или енглеског језика. Поготово је проблем кад нетко тко је свеучилишни професор лингвистике каже да је ријеч о двојезичности. Притом оправдано не поистовјећује двојезичност с двописменошћу јер их у истој реченици наводи као одвојене ствари, што значи да под двојезичност наравно не мисли на ћирилицу, него доиста тврди да се ради о два језика. Што би на то рекао учитељ Милорада Пуповца покојни Дубравко Шкиљан који је у Аркзину говорио о томе под насловом "Немогуће је доказати да су хрватски и српски два различита језика". Мислим да имам и некакво морално право изнијети ове замјерке јер кад сам раних 90-их добила мјесто на кроатистици и размишљала што ћу објавити као свој први текст, одлучила сам да напишем и објавим у једном хрватском часопису опширан и похвалан приказ дисертације М. Пуповца "Језик и ђеловање". А то су била времена када је кћерка академика Стјепана Бабића, која је дијелила исти кабинет са мном на Филозофском факултету у Загребу, лијепила по ходницима факултета новинске чланке у којима су блатили Шкиљана и Пуповца. Позитивним приказом о књизи аутора на којег је отворена хајка свјесно сам рискирала да дођем на зуб неким моћним круговима. Желим истакнути да је неизмјерно важно што је Пуповац у Новостима омогућио бившим Фералцима да слободно пишу. Као политичар, Милорад Пуповац заслужује низ похвала, међу осталим и зато што је наспрам просјечних политичара пуно разборитији и што јавне говоре изводи на једној разини нетипичној за већину других, али све то не оправдава да му се гледа кроз прсте кад тврди да се ради о двојезичности. Тиме је суодговоран за језични апартхејд у Вуковару гђе ђецу у вртићима и школама раздвајају по националној основи у име наводно различитих језика.

- Не би ли интеграцији ученика требало претходити стварање курикулума и наставних планова и програма који ће бити прихватљиви и хрватској и српској ђеци и њиховим родитељима?

- Апсолутно. То сам већ предлагала у овим новинама прије пар година. С тим да ђецу питати нема смисла јер они су премлади да објективно просуђују, а родитељи су углавном предмет манипулације националних вођа. Значи, заједнички наставни план и програм и уџбенике би на темељу знанствено доказаних спознаја требали направити објективни знанственици, а њих на овим просторима скоро па и нема. Ето, поједини аутори уџбеника за језик, на примјер Јосип Силић, оправдавају своје одбацивање чињенице да се ради о једном језику тиме што кажу да су они за плурализам мишљења. Но, јасно да сватко може изнијети своје мишљење, али у знаности вриједи једино оно што се може и доказати као истинито. Сватко може изнијети неку теорију, међутим за знаност је прихватљива само она која је примјењива на све случајеве исте врсте, дакле, ако по Силићевој теорији Хрвати и Срби говоре различитим језицима, онда би то значило да и Американци и Британци говоре различитим језицима, исто и Аустријанци и Нијемци. А то није точно. Значи, та теорија је неодржива. Још да напоменем да се баш на стандарднојезичној разини ради о истом језику код споменутих примјера. Тако и Срби и Хрвати међусобно се разумију с лакоћом једино кад говоре на својој стандардној националној варијанти, а кад говоре дијалектално, споразумијевање се драстично смањује.

- Јесу ли туђице доиста добиле предност над хрватским ријечима, на што је поновно упозорено на недавној трибини у поводу Свјетског дана материнског језика?

- Пуристи су стварно безочни у размјерима кривог приказивања стања како би оправдавали још и још нових пуристичких наметања. Притом им је омогућена стална и бесплатна пропаганда на Хрватској телевизији, која из дана у дан пушта пуристе, а пуризам је супротан од лингвистике.

Питање одговорности неких “кроатиста”

- Охрабрује ли нови јединствени хрватски правопис из којег се, према најавама, избацују неки рогобатни облици, примјерице “стрјелица”, “погрјешка”, “не ћу”…?

- Ако се буду руководили праксом писања велике већине људи у Хрватској, онда ће се ријешити тај проблем који је непотребно направљен. Требало би покренути питање одговорности особа које су створиле тај сувишни и умјетни раскол у хрватском друштву. Како је било могуће да формално лингвистички образоване особе без рационалног разлога проглашавају све живуће Хрвате неписменима и намећу њиховој ђеци да пишу другачије од својих родитеља? Неки од тих кроатиста још нису у доби за мировину и предају и даље на факултетима.

НOВОСТИ,лист српске заједнице у Хрватској (Загреб), број 696, 19. априла 2013. године, разговарао Ненад Јовановић

Три питања плус…

Име нације и језика не морају се подударати

Дијаспора: Хрватска je практично чланица ЕУ док су друге земље Балканског полуострва, које су некад као републике чиниле СФРЈ, пред вратима ЕУ. У ЕУ сада се користе 24 језика. Годишњи трошкови превођења су око једне милијарде евра. Америчка администрација у документу из 2009. године “Балканска језичка проблематика” изразила је забринутост што се “хрватски, српски и бошњачки третирају као три различита језика”. Према том документу ријеч је о “дијалектима једног језика”. Шта Ви процјењујете какав ће став заузети ЕУ о једнородним језицима, гледано са чисто лингвистичког становишта али и могућих трошкова превођења?

Сњежана Кордић: У ЕУ не егзистира неко вијеће мудраца који одређују ради ли се лингвистички о страним језицима или не. Него ЕУ има уназад 50 година, још из времена док је била Европска заједница, правилник да се уласком сваке нове чланице језик који она наведе аутоматски додаје на листу службених језика. Кад су уводили такво правило у Европској заједници, нису ни помишљали да би нека држава могла бити несретна што још нека држава говори истим језиком, па да ће лажно предочавати да говори наводно другим језиком. Познато је да је предност за сваки језик ако се говори и у неким другим државама. Могу још напоменути да се у нашем случају чак не ради ни о различитим дијалектима јер је све то из истог дијалекта, из штокавице.

Дијаспора: У штампи Босне и Херцеговине а поготово на Интернет порталима преносе се текстови из једног у други медиј. При томе, преводе се, по нашем суду, беспотребно. Уз то у програмима ТВ или радија- у информативним емисијама, почесто новинари мјешају српскохрватску и хрватскосрпску варијанту језика, па се зна рећи у троминутном прилогу и општина и опћина и сарадња и сурадња. У централној информативној емисији јавног сервиса наизмјенично се, ћирилицом-латиницом, титлују имена и функције учесника у емисијама. У једном дијелу БиХ, међутим, стасали су свршени средњошколци који нису учили да се користе и ћириличним писмом. Како Ви коментаришете то силовање језика?

Сњежана Кордић: Очито мисле да чим је нетко друге националности, то мора значити да говори страним језиком. Као да се још увијек руководе Карлом Марxом по којем се нација подудара с језиком. Али у данашње вријеме сватко би морао знати да се нација не мора подударати с језиком јер Аустријанци нису Нијемци, УС-Американци нису Енглези и тако даље, има много таквих примјера.

Дијаспора: Како ће се, по Вашем мишљењу, даље развијати језичка политика на јужнословенским просторима и да ли ће језик бити ослобођен националистичког набоја?

Сњежана Кордић: Ја се не бих упуштала у прорицање. Могу само рећи да се ништа неће поправити ако се конкретно не ради на поправљању стања.

DIASPORA број 3 за 2013. годину у преводу Понтуса Линдгрена донијела је шири интервју са лингвистoм Сњежанoм Кордић поријеклом из Хрватске (Осијек 1964.) која данас ради у Њемачкој. Изворно интервју је објављен у гласилу српске заједнице у Загребу”Новости”. Kапитално дјело Сњежане Кордић је Језик и национализамŸ које говори о политичкој диоби српскохрватског хрватскосрпског језика. Дипломирала је 1988. на Осјечком универзитету хрватски или српски језик и југославенскa књижевност. Године 1991. прешла је на Филозофски факултет у Загребу, гдје је примљена за асистента на Катедри за сaвремени хрватски језик Одсјек за кроатистику. Након што је завршила постдипломскe студијe лингвистике на Филозофском факултету у Загребу и магистрирала 1992. теодбранила дисертацију 1993., понуђено јој је да у Њемачкој настави рад. Тамо је стекла статус хабилитираног научника (ниво изнад докторског) 2002. године. Ради као научни сaрадник, доцент и професор на универзитетима у Бохуну, Минхену, Берлину и Франкфурту. Залажући се за темељнe научне принципe у хрватској лингвистици, покренула је 2001. у загребачком часопису РепубликаŸ дебату како би у форми дијалога с најистакнутијим представницима кроатистике подстакла на суочавање с нагомиланим контрадикцијама у кроатистици. Дебата се двије године касније пренјела у новопокренути часопис Књижевна републикаŸ и трајала је скоро десет година. Из те маратонске дебате рођена је књига Језик и национализам” (Durieux, Загреб 2010.). Својим научним радовима Сњежана Кордић, оспоравана од једног броја хрватских али и српских лингвиста, доказује да је српскохрватски један полицентрични језик, попут енглеског или португалског, који је тренутачно вештачки подељен, услед преовлађујуће политике национализма.

Text på svenska

Текст на шведском