|
Наука у Србији постоји, и даље ради али дефинитвно не напредује већ је у стању хибернације и чека у покушају да преживи до неких бољих времена. Већ десет година активно пливам у српским научним водама и чини ми се да сам већ доста добро упознала све делове водотока. Пише: др Зорана Курбалија Новичић Процењујем да нам је водоток постао тесан, пун препрека, ми пливамо све спорије и са све мање горива у моторима. У ствари, највећи проблем је што тренутно не знамо куда пливамо. Куда смо се то запутили и немамо процену да ли стижемо и када!? Ради се по инерцији на репу финасијских приоритета Републике Србије. Тренутно се наука финасира са око 0.34% бруто друштвеног производа из буџета Републике Србије. Велика већина истраживача је управо ослоњена на ова средства. Истраживачи из Србије су релативно мало средстава узели из међународних фондова. Наука у Србији се финасира по такозваним пројектним циклусима. У овом тренутку се завршава пројектни циклус који је трајао од 2010. године а концем ове године очекује се расписивање новог државног конкурса који ће у наредних 4 године финасирати науку у Србији. У последнњих неколико месеци спроведене су измене и допуне Закона о научно истраживачкој делатности, али је рађено и на измени делова текста Стратегије о научно истраживачкој делатностикоја треба да трасира научна истраживања у Србији и да предвиди који су то програмски правци у којима Србија треба да задржи фокус. Закон о научно истраживачка делатност и Стратегија… су заправо два кровна документа која треба да буду усвојена до краја 2015. године и тада ће научно стручна јавност знати какав је план за даље и куда смо то кренули. И да, теоретски, овакав пут ово звучи реално и добро трасирано, али практично, у ваздуху се осећа стрепња и неизвесност. Са пуним правом. Чини се да је све рађено по правилу и реду, али на брзину нетранспарентно и безидејно. Наша мала Србија има робусну научно истраживачку инфраструктуру која подразумева постојање два паралелна универзума - истраживачког сектора који ради и Институтима и високо школског сектора који ради на Факултетима. Процењује се да у Србији има око 20.000 научника дистрибуринаних низом већих, мањих и микро институција. Велики је диверзитет у квалитету тих институција али и истраживачких пројеката у оквиру којих раде сви истраживачи. Ту има изузетно квалитетних и проспективних истраживачких праваца, па јако пуно осредњих али су бројни и они који скоро да и не продукују адекватне резултате али се по инерцији возе у том великом научно-истраживаком броду. Шта је директна последица овог система? Општа уравниловка, која није праведна по најквалитетније и највредније али одговара већини у седини дистрибуције док најбоље пролазе они који дају најмање квалитетне резултате. Ово квалификује јако мало новца и за истраживања и за плате истраживача а истраживачи имају привидне титуле и позиције а заправо су ништа друго до социјална категорија којој не преостаје ништа друго него да се утопи у квази сигурности и плива даље без циља. То даје фантастичан извор за промовисање негативне селекције у овако робусном и високо бирократизованом систему. Како систем направити праведним? Како трасирати научну стратегију за наредни период? Како уредити робусни високо бирократизован систем? Како наградити најбоље и фаворизовати квалитет а супримирати оне друге који су баласт система? Како проценити која то наука треба Србији и да ли јој треба теорија или пракса или и једно и друго? Како повезати науку и примењивати њене апликативне аспекте у развоју привреде а која у Србији скоро и да не постоји? Како образовати нове генерације младих тако да буду функционално писмени и спремни да своја знања директно примене на тржишту рада? Ово је, сложићете се, енормно дугачка листа питања на која одговоре тражи актуелни минстар просвете, науке и технолошког развоја др Срђан Вербић и његов тим. Сигурна сам да му није лако, али је још теже то што преко пута себе нема јаку научну заједницу која својом енергијом нуди потенцијална решења, већ људе који су престали да теже бољем и немају снаге за нове покушаје. Срби су важили за народ кога је умео да води инат и који је опстајао без обзира на све неповољне околности које су га пречесто косиле, опстали захваљујући брилијантним. Инат и квалитетан рад појединаца нас је промовисао и у спорту и у науци. Имамо брилијантне клинце који једва успеју да оду на математичку олимпијаду. Опет све почива исклључиво на индивидуалном ентуизијазму. Где је ту стратегија? Морам рећи, са кнедлом у грлу, док сам седела у авиону са породицом и живот селила северно од дома - осећала сам тугу што је 10000 метара испод мене махало мртво море у коме ја видим само неколико светионика. Нема ината, нема идеје, нема ничега. Повезани текстови: Глад за квалитетним истраживањем или Зашто ми је Србија постала тесна ? |
