Stamen Milovanović

Haron

(Prvonagrađena priča na konkursu Dijaspore za 2016. godinu)

Priču Haron ilustrovao Miro Stefanović

Čoveče, utišajte tu muziku, reče ljutito carinik lecnuvši se iznenađeno, ustuknu korak nazad držeći i dalje ručicu otvorenih vrata kombija.
Iz tamne utrobe auta izletali su razigrani akordi duvačkog orkestra, i kao lepet bezbrojnih krila uplašenih vrabaca prhnulih uvis, talasajući ponoćnu tišinu blještavo osvetljenog graničnog prelaza.
Minulo je nekoliko trenutaka dok se carinik pribrao, a lice mu ponovo dobilo onaj odmereni i službeni izraz:
Molim Vas, gospodine Harone, poštedite bar moje uši, ako već nemate poštovanje za svog pokojnika, reče mi prekorno.
I ovaj carinik zna da ja nisam Haron i da pokojnik u kombiju nije moj kao što to znaju i sve njegove kolege na graničnim prelazima Nemačke, Belgije, Švedske, Švajcarske, Austrije, Mađarske, i na svim balkanskim granicama... Iako to zna, nesvesno izliva na mene nezadovoljstvo što je baš njemu zapalo u deo da pregleda prtljažnik u mom kombiju, unapred osećajući mučninu i grč u stomaku. I pre nego što je otvorio vrata, iz iskustva je znao da će ga iznutra zapahnuti otužni miris upaljenog kandila, izgorelog voska i tamjana, nedavno ofarbanog, lakiranog i olovom zalivenog lesa, krstače i prašnjavih pogrebnih venaca, ali, svakako, tako veselu i razigranu muziku nije očekivao.
Nisam se ljutio na njega, jer sam i sam, nekada - ranije, osećao mučninu kad bih video mrtva čoveka, kad bih se našao u društvu s nesrećnima, kljastima, starima i drugim nevoljnicima što na bolest i smrt mirišu.
Zavrnuo sam dugme kasetofona i trubači su utihnuli. Carinik je ovlaš, reda radi, zavirio unutra i klimnuo glavom.
Povukao sam vrata. Ona su šumno kliznula, kvaka je iznenađeno i uplašeno škljocnula i metalnom vilicom zagrizla bravu. Seo sam za volan, okrenuo ključ, motor je zabrundao, carinik je mahnuo rukom, rampa se podigla, karoserija je lako zadrhtala, gume su romoreći zašuštale, i mi uđosmo u Srbiju.

Idemo u tvoj Zladovac, veseli moj Miloje, rekoh, siguran da mu se duša, najzad, raduje i veseli jer trubači ponovo glasno zasviraše. Sitno veze truba, duboki basovi zadihano brundaju, doboš skakutavo drombulja, a goč sve pomamnije bubnja. Prsti mi po volanu poskakuju u taktu, napred - nazad, duž njega se motaju igrajući preplitavo i zamršeno moravsko kolo. Za leđima, pregrada između mene i Miloja nemirno podrhtava i pocupkuje kao da se i ona u sitno kolo uhvatila.
Miloje iz tovarnog dela pređe napred, sede na prazno sedište kraj mene i poče da prebira po diskovima birajući još razigranije kolo.
Možemo li malo brže, Harone?
Zar sam i za tebe Haron, bre Miloje, ljutnuh se tiho.
I da sam vikao, siguran sam da me od muzike ne bi čuo.
E, moj Miloje, prijatelju moj, znaš li ti da Haron samo prevozi pokojnike preko reke Stiks, uzme od njih svoj obol i ne haje kako će i kuda će dalje, na drugoj obali iskrcane, usamljene ljudske duše. A ja sam, do sada, do njihovog doma prevezao Petra, Radomira, Dušana, Seada, Stojana, Adema, Dragomira, i sve ine. Prevezao ih preko Elbe, Rajne, Majne, Dunava, tuđih Sava, Tisa, Ibra, Timoka, Sitnica, Morava, bezbroj meni nepoznatih reka i potoka, preko nekoliko država, trudeći se da svakom nesretniku ispunim njegovu poslednju želju.
Miloje me ne čuje, a možda to i ne želi, ćuti. Čim uđemo u Srbiju, kao i svima, njemu se žuri. Svi su nestrpljivi da što pre ugledaju svoje Šljivare, Negotine, Zlokućane, Zladovce, Lađevce, Dubrave, Lazarevce, Potočane... Svi se sa sedišta pridižu, naginju ka vetrobranu, i pre farova svrdlaju pogledom pomrčinu mučeći se da prepoznaju predele kroz koje prolazimo. Požuruju me i usput pričaju o zgodama i nezgodama koje su kao jedini prtljag poneli iz rodnog kraja. Prisećaju se imena rođaka i prijatelja koji će ih pred avlijom dočekati. Nižu na prste imena usputnih naselja, nabrajaju ih i redaju u niz kao kuglice na molitvenim brojanicama.
Ali Miloje sad muči, ne gleda me, jer mi je jednom davno sve o sebi i svom Zladovcu ispričao. Priljubljenim, smrknutim čelom uz vetrobran, pogledom razgrće tmasto testo noći. Nervozan je, samo se na sedištu vrpolji.

Muškarci su ti, moj profesore, kao slonovi; lutaju i skitaju, ali bi uvek da se vrate, da svoje kosti ostave tamo gde su se rodili, započeo je iznenada jednom prilikom kad mu je nostalgija polomila lokot kojim je misli, želje i strahove, u sebi dugo zaključane držao. Misli su mu skliznule niz jezik, ozvučale, pa ka meni, bežeći od njega, glasno potrčale.
A žene, pitao sam misleći na Radmilu koja me je nagovorila da kod njega, u tuđini, sreću potražimo.
One, žene? One su ti kao mačke, čoveče, imaju samo jedan cilj; da se okote. Da im mačići budu na sigurnom i zato mogu da se prilagode svakom mestu, reče s primetnom setom u glasu iako se trudio da mu on ravnodušno zvuči.

Sad, kao da je naslutio, čuo moje misli, i dalje zureći u put pred nama, iznenada se oglasi: Hvala Bogu, profesore, da si se na vreme vreme opametio, da si se pravom poslu, i u pravo vreme, okrenuo, reče i novu, veselu, okruglu, metaliziranu pogačicu u nakratko zanemela, nenasita, usta kasetofona uvežbanom rukom ugura.
Miloje zahvaljuje Stvoritelju ne sluteći da mi je, baš on, Miloje, nesvesno usadio ideju da u Minhenu osnujem pogrebnu agenciju Haron. Ne zna, a ne bi se ni sad setio i kad bih bio voljan da ga na to davno veče podsetim.
A ono je počelo obično, kao i svako subotnje.

Kafana je bila ispunjena žamorom i glasnom muzikom, sva mesta za stolovima popunjena, samo je on, kao i svake večeri, samovao za svojim stolom nedaleko od šanka, i pomalo s dosadom pratio nas koji smo goste posluživali. Helga je sedela za kasom, zadovoljno se osmehivala razvrstavajući po pregradama fioke novac. Radmila je užurbano raznosila jela i pića, primala nove narudžbine i umorno mi se smešila. Sve je teklo uhodanim i ustaljenim tokom dok u lokal nije ušla devojčica obučena u bavarsku narodnu nošnju noseći kotaricu preko nadlanice, onako kako je u našem kraju nose čobanice. Zašla je između stolova nudeći gostima male, modre buketiće.
Razlio se nenadano i zaplavio me davno zaboravljeni miris prvih prolećnih ljubičica rascvetanih u trnjacima duž blatnjave staze što je od naše kuće vodila do škole. Pod belom šubarom Pasjače tek su izvirali ledeni potoci, žuborili i slivali se padinama kao znoj niz moju, tada, vazda umornu, kičmu. Čivitno nebo se, u mom sećanju, još vrtložilo nad planinom kao kafanska sala tog dana ispunjena alkoholnim isparenjima, duvanskim dimom, raznim mirisima i žamorom izazivajući vrtoglavicu zbog koje sam morao rukama da se pridržim za šank.
Kao da je i Miloja iznenada zapljusnuo i zaplavio eterični talas sećanja, natmureno čelo mu se najednom razvedri i sinu radosno. Jednom rukom pomilova riđu detetovu kosu, a drugom uze punu šaku modrih grudvica, priljubi ih uz nozdrve i snažno udahnu. Udahnu jednom, pa još nekoliko puta. Okrete se Helgi. Njeno lice bljesnu smeškom kao da ga obasja prvi jutarnji sunčev zračak. Obradovana, podiže ruku, zausti da mu nešto kaže. Milojevo, na trenutak ozareno lice, poče da tamni, pa da se mrači. Baci ljubičice na pod, gadljivo obrisa ruku o stonjak, stavi krupnu novčanicu u detetovu kotaricu, zavrte kivno glavom i prikova pogled negde na zid iznad Helge. Ugasi se radosni osmeh na njenom licu. U trenutku svenu, poče da se ledi i modri kao bačena grudva kraj Milojevih nogu.
Majn Got, majn Got, uznemireno poče da šapuće ona prateći njegov odlutali pogled.
Ne trepčući, Miloje je i dalje zurio u svoju tačku na zidu.
Postepeno, do šapata, stišao sam muziku zavrnuvši dugme muzičkog stuba. Radmila je užurbano gostima naplaćivala račune, bacajući zabrinute poglede ka meni. Helga je sve učestalije vraćala pogled ka Miloju automatski kucajući po tastaturi kase. Svi smo znali, da kad on tako zakuje pogled u jednu tačku i nesvesno prstom počne da miluje ivicu čaše nenačetog konjaka, da nije tu gde sedi, da mu nostalgija i jed progorevaju dušu kao zvezde padalice letnje nebo, negde tamo daleko, nad njegovim Zladovcem.
A kad se vrati odande gde ga je pogled odveo, trže se kao da se iznenada probudio, ustade, priđe prekidačima i ugasi svetla u lusterima.
Fertih! Fajront, prošaputa muklo, a oči mu ponovo počeše da traže onu nevidljivu tačku na zidu. Ne nađe je.
Fertih, ponovi tvrdim, kamenim glasom.
Gosti su ispili ostatke pića, užurbano završili s jelom, oblačili kapute, bunde, jakne i tiho negodujući izašli iz kafane.
Možemo li malo brže, Harone?
Helga je mrmljajući ustade sa stolice, izvuče fioku iz kase te poče da negoduje drhtavim glasom: Ti si jedan primitivan Balkanac! Prepolovio si nam subotnji pazar!
Miloje joj priđe, istrže joj fioku iz ruku, snažno zamahnu i baci je. Ona je letela preko stolova vrteći se kao disk. Iz nje je izletao metalni sitan novac i kao ledena tuča padao po tanjirima, čašama i pivskim kriglama, odbijao se od njih i zvečeći udarao o patos kotrljajući se po parketu. Razvejane papirne novčanice kovitlale su se po vazduhu i polako, kao uvelo jesenje lišće s grana, lelujavo se spuštale na stolove, stolice i tle. On zaobiđe Helgu i stočić sa kasom, namignu mi značajno prolazeći kraj šanka:
E, sad, zamljače, donesi onu moju mučenicu, Zladovčanku!
Pruži mi ključ od ormarića u kome je, kao u sefu, čuvao nekoliko flaša prepečenice i diskove duvačkih orkestara, ko zna kad i kojim putem iz njegovog Zladovca u Minhen donetih.
Helga je i dalje jadikovala žaleći se svom Bogu. Zalazila je između stolova i žurno skupljala, kao da grabi, rasute novčanice i sitniš.
Sedi!
Miloje uze flašu, zubima joj izvuče čep oklasine iz grlića, podiže je u visinu očiju i zagleda se u nju s uživanjem i blagom setom. Radovao joj se i tugovao istovremeno. Osmehivao joj se zaljubljeno drhtavim usnama odlažući trenutak u kome će je čežljivim usnama prineti.
Radmila je gledala upitno u mene. Slegoh nemoćno ramenima. Helga okrete ključ na ulaznim vratima, stavi ga u džep i šarajući pogledom po sali, ugasi preostala svetla duž zidova, pa s Radmilom, tiktakajući ljutito potpeticama, odoše u odaje na spratu.
Sad pusti trubače, sinak, reče i prisloni nežno flašu uz obraz. Onako, meraklijski, do daske, naredi mi.
Kroz zamagljena i drhtava prozorska stakla škropila je po nama mlečna svetlost uličnih sijalica dok smo uz gromoglasnu svirku trubača, naizmenice, do ponoći ljubili vatrene usne, vitke i sve zanosnije Milojeve Zladovčanke.
E, moj Miloje, crni Miloje, sad razvigor s Pasjače u tvom Zladovcu modrim mirisima napupele šljivove grane miluje, dok ti u ovoj jazbini, `bem ti sudbinu, svele i naparfimisane švapske ljubičice mirišeš, ne znam da li je više korio ili žalio onog potisnutog, drugog Miloja u sebi. A, vi, moj profesore, brige moje, bolje da ste taljigama staro gvožđe po Srbiji skupljali nego što ovde služite izgubljene srpske, švapske i belosvetske duše, upi se prekoranim pogledom u mene.
Slegoh nemoćno ramenima, a pogled mi od njegovog ka flaši pobeže.
Svu noć se isti disk vrteo. Svu noć su trubači dozivali neko izgubljeno jagnje. Jaukale su trube, plakale i tugovale, a i mi sa njima. Lutali smo, on po zladovačkim, ja po dubovskim pašnjacima, proplancima i dolovima. Piskom nas trube vodile kroz šumovite i neprilazne čestare, silazile s nama u dubodoline, potoke i vučje jazbine...
Tako će i moja izgubnjena duša tumarati po zladovačkom groblju, cvileti nad urušenim mi domom i lutati opustelim zladovačkim sokacima! A moje nepodmlađene, ostarele kosti, samovaće i truleće mešajući se s tuđim u nekom uglu minhenskog groblja, reče i žedno, dugim gutljajima, ispi iz flaše. Kad mi je opet pruži, tresnu čelom o tablu stola. Čaša s neispijenim konjakom poskoči uplašeno, zaljulja se i pade. Razli se pljuskom rumeni oblak po snežnoj poljani stola hladeći mu zažareno čelo.
U nedeljno praskozorje počeli smo, još strasnije, da milujemo vito telo i naizmenice da celivamo opojne usne druge Milojeve, iz sefa, verovao sam, same do nas došle Zladovčanke...

Kad i kako su nas Radmila i Helga u postelje smestile, ne sećam se. Kao da me je druga Milojeva Zladovčanka mednim mlekom zaborava nadojila. Sanjao sam kako, urastao u dugu bradu, kao Haron, u rasušenom lesu, veslajući polomljenom krstačom, prevozim, preko rakijom nabujale Zladovačke reke, izmešano zarđalo gvožđe, natrule ljudske kosti i denjke izbledelih, crnih, marama.
Znao sam da su se u moj san pretočili i odslikali nakupljeni Milojevi i moji strahovi. Sećao sam se nejasno njegovih prekora i saveta, u snu izvetrelih iz njegove svesti, jer on se posle pijanstva uvek budio čio, kao da opijanja nije ni bilo, kao da se u Leti, reci zaborava, svu noć kupao. Lice mu je širokim i toplim, pritajenim i nejasnim zadovoljstvom zračilo, kao iza lepog a nezapamćenog sna. Pošao je svom stolu u uglu kafane šljepnuvši u prolazu Helgu lopatastom šakom po zaobljenoj štajerskoj zadnjici.
Meni su u ušima čitavog dana još ječale trube, a u lobanji mi zvonila teška, i zaljuljana, medna zvona, kao da mi ih je neko s minhenske katedrale u kupolu glave prethodne noći okačio.
Shvatio sam i poslušao poruku iz sna. Postao sam Haron. Haron, koji po svetu rasejane Srbe pribira, belosvetskim drumovima prevozi i pokidane životne krugove sastavlja. Rešio sam njihovu, iako svi tvrde da je nerešiva, jednačinu kvadrature kruga.

Ravnodušno brundanje motora iza naših leđa sustizalo nas je i pratilo kao pritajeno sećanje. Trubači su neumorno svirali, farovi su laserskim zracima palili ćumur tame bušeći pred nama zažarene vrludave tunele koji su za nama naglo gasnuli i nečujno se urušavali u još gušću i tmastiju noć. Miloje je brzajući počeo da niže, da nabraja:
Žitorađa, Topolnica, Konjarnik, Dubovo, pa smo u mom Zladovcu!
Debeli Lug si već zaboravio, moj veselniče, pogled sa puta skrenuh ka njemu. Kraj mene sedište prazno.
E, moj Miloje, rekoh; zar si se i ti, kao i svi do sada, kad se konačno približimo željenom cilju, uplašio i vratio nazad u prtljažnik?
Još su ječale i jaukale trube, još sam čuo glas kojim je Miloje imena sela nabrajao, a možda su to u mojim ušima treperela imena preostalih naselja koja sam nesvesno, ne gledajući u mapu, po sećanju, glasno nizao i slagao ređajući ih putem koji nas je ka Zladovcu i Milojevom domu vodio.

Beleška o autoru

Stamen Milovanović rođen je u selu Dubovu (1940). Školovao se uDubovu, Beogradu i Nišu. Radio je kao miner, buldožerista, precizni mehaničar, mašinski tehničar i nastavnik matematike, a osnove dramaturske umetnosti učio je, kako voli reći, sa treće galerije Narodnog pozorišta u Beogradu. Književnim radom počeo je da se bavi u đačkim danima (Nagrada lista „Pionir“ 1953. god)  Prvu jednočinku „Kapislobode“ objavio je još 1965. koja je u njegovoj režiji iste godine izvedena u Trebinju. Posle toga usledila je pauza da bi se književnim radu vratio 1995. trilogijom drama; „Udovičko kolo“, „Sunovrat“ i  „Đavolja varoš“ (Nagrada „Dragojlo Dudić“ za 1998.) Milovanovićeva drama „Povratak“ bila je na repertoaru Narodnog pozorišta u Užicu dok su ova i drama „Ne plači, Petra“ štampane u Izdavačkom preduzeću „Kadinjača“ u Užicu 1999. godine. Dramska dela Stamena Milovanovića našle u ediciji ”Savremena srpska drama”. Milovanovićev roman „Ramondica serbica“ na konkursu biblioteke u Rumi, za 2016. godinu dobio je prvu nagradu. Na više konkursa kratke priče prvonagrađenog autora na trećem po redu književnom konkursu Dijaspore, takođe, su nagrađivane.