Na gradskom groblju u Vesterosu, sahranjen je Marko Milunović. Njegova supruga Simka, životni saputnik na putu od nemila do nedraga, podigla je spomenik

Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke.

Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama „Iz života i rada dr Živka Topalovića“, „Sa kapetanom Nešom u Beogradu“, „U spomen Živana Kneževića“, „Od nemila do nedraga“, „Naša Mina“, „Nova svedočanstva o Jugoslaviji“... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

Sa odlaskom u penziju Milunović udvostručuje spisateljsku delatnost, dodajući joj razgranatu humanitarnu aktivnost. Kome sve ovaj rodoljubivi čovekoljubac nije pomogao! Među korisnicima njegove darežljivosti nalaze se mali izdavači u zemlji i u svetu, siromašni đaci, novopokrenute političke partije levog usmerenja, naša deca na Kosovu, umetnička udruženja, crkve i manastiri... Davao je šakom i kapom, a nije bio toliko bogat u novcu, koliko u srcu. Boreći se od malih nogu za preživljavanje, znao je šta je muka, i hitao da je, gde god može, ublaži. Penzionerski prihodi štedljivog bračnog para nisu se dugo zadržavali na bankovnim računima. Ono što bi preostalo posle podmirivanja kućnih troškova išlo je onima koji su u nevolji, a takvima ne oskudeva naša zemlja.

Sa Markom sam stupio u vezu sredinom devedesetih godina, kad sam se iz Pariza preselio u Poatje. Tada mi je poverio brigu o zaostavštini Živka Topalovića, tačnije, o onome što je, uprkos nesavesnim pojedincima, od nje uspeo da sačuva. Kako je Topalović u testamentu pomenuo „srpsko književno društvo“, tj. Srpsku književnu Zadrugu, koja se krajem prošlog veka našla u ozbiljnoj materijalnoj krizi, odlučili smo da glavninun ostavštine, u iznosu od 100.000 ondašnjih nemačkih maraka, ustupimo najstarijoj izdavačkoj ustanovi u nas, čime su pokriveni izdaci za štampanje trećeg izdanja „Istorije srpskog naroda“. Od ostatka sredstava smo, tokom desetak godina, davali nagrade istaknutim javnim radnicima koji su digli glas protiv dijabolizacije Srbije i njenog naroda. Među dobitnicima priznanja „Živko i Milica Topalović“ nalaze se Aleksandar Solženjicin, Harold Pinter, Peter Handke, Luj Dalmas, Emil Vlajki, Vojislav Koštunica, Zvonilir Vučković, Kosta Čavoski, Đorđe Radovanović, Vladimir Dimitrijević i Emir Kusturica. Iz Fonda je dodeljena i jednokratna pomoć kragujevačkim „Pogledima“, pariskom mesečniku „Balkan Enfo“ i beogradskom “Književnom listu“ koji su sarađivali u negovanju uspomene na Topalovićev život i rad.

Neumorni ratnik, Marko je vojevao na više frontova: kao socijalista , borio se protiv društvene nepravde; kao učesnik Pokreta otpora, ratovao protiv nacističkih okupatora; nastavio je da se bori protiv komunističke diktature u posleratnoj Jugoslaviji; ustao je, najzad, protiv belosvetskih ala i vrana koje su, krajem 20. veka, navalile na srpstvo. Celokupno duhovno i materijalno bogatstvo ovaj vojnik-dobrovoljac je prineo na oltar Otadžbine, i ona mu duguje mnogo više nego što je u ovom času spremna da dadne.

Marko Milunović, oličenje crnogorskog srpstva i časti našeg izbeglištva, podseća nas da se idealna otadžbina čuva u srcu.

Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kod Ljiga. Od 1984. godine živi i radi u Parizu. Član je SANU od 2000. godine. Objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku. Najpoznatije Danojlićeve knjige su „Neka vrsta cirkusa“, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“ ”Dragi moj Petroviću”. Dobitnik je više književnih nagrada od kojih je najpoznatija NIN-ova nagrada za delo ”Oslobodioci i izdajnici” (1977.). U drugom godištu Dijaspore, broj 7 za 1999. g odinu objavljen je intervju Slobodanke Bobe Spendrup sa Milovanom Danojlićem. Tada je Danojlić boravio u Švedskoj u okviru promocije svog romana na švedskom Dragi moj Petroviću (Brev från en serbisk byn).