Dana 8. januara 1846. godine, u 14 časova i 40 minuta, vladika Porfirije Uspenjski (1804 – 1885), neumorni putnik i stručnjak za oblast Istorija istočnih crkava i grčke paleografije, prošao je kroz svetu kapiju manastira Hilandar.

Za vreme svog boravka u Hilandaru, on čita rukopisni Životopis Svetog Save srpskog i njegovog oca Simeona Nemanje, koji je sastavio Domentijan, učenik Svetog Save. Uspenjski čita i njegovu štampanu verziju, koja je urađena u slavenosrpskoj štampariji u Beču 1794. godine. U svom dnevniku opisuje i crta skice ikona i predmeta religioznog kulta dok 14. januara prisustvuje prazniku Svetog Save. Sa posebnom radošću i radoznalošću, Porfirije Uspenjski proučava Hilandarsku biblioteku i među 18 hilandarskih jevanđelja, napisanih u periodu od 1270/2. do 1662. godine, pronalazi Miroslavljevo jevanđelje.

U svom dnevniku on opisuje grafiju Jevanđelja i ističe zapletenost početnih slova, ini-cijala. Na kraju Jevanđelja Porfirije nalazi četiri postskriptuma koji svedoče o tome, da je Jevanđelje napisao Grigorije, pisar i prepisivač crkvenih knjiga kod kneza Miroslava.

Budući da je bio vatreni istraživač, Porfirije Uspenjski se interesovao za ličnost kneza Miroslava i za datum pisanja Jevanđelja. Upoređujući imena i datume, Porfirije dolazi do zaključka da je Miroslav bio rođeni brat osnivača Hilandarskog manastira Stefana Nemanje, i da je živeo u drugoj polovini 12. veka , pa je prema tome i Jevanđelje takođe napisano krajem 12. veka.

Razgledajući i čitajući Miroslavljevo jevanđelje, Uspenjski primećuje da su korištena glagoljička slova i zaključuje da je Grigorije znao glagoljicu. Takođe, Porfirije ističe da pravopis nekih reči u Jevanđelju nije crkvenoslovenski, nego narodni.

Dana 26. januara 1846. godine, Porfirije Uspenjski odlazi za Carigrad, odnoseći sa sobom i jednu istrgnutu stranicu iz Miroslavljevog jevanđelja.

Trideset devet godina kasnije (1885), Ruska akademija nauka obogaćuje svoju dragocenu kolekciju rukopisa nasleđem Porfirija Uspenjskog. Tu se nalazi posebna zbirka slovenskih dokumenata u kojoj i dokumenta iz manastira Hilandar.

U Kijevu je 1874. godine održana Arheološka izložba na kojoj su bile izložene i srpske starine, kao i predmeti iz zbirke Porfirija Uspenjskog – izložen je jedan list iz Osmoglasnika, štampanog u Mitropoliji Gračanice (1519), rukopis Jevanđelje Vukanovo, koji je nekad pripadao Biblioteci Svetog Pavla na Svetoj Gori,  kao i stranica iz Miroslavljevog jevanđelja.

Sada se ova stranica Miroslavljevog jevanđelja čuva u Nacionalnoj biblioteci Rusije u Sanktpetersburgu.

            Ovaj časopis je na jednoj od svojih naslovnih stranica (u broj 6, za 1998.) objavio minijaturu iz Miroslavljevog jevanđelja. U istom broju na švedskom jeziku objavljen je prilog književnika Milosava Popadića, koji danas živi u švedskom gradu Geteborgu, o Jevanđelju, pod naslovom Det äldste kyrylliska manuset (Najstariji ćirilični rukopis). Tu je Popadić pisao o tome kako je ruski sveštenik Uspenjski 1845/46. godine boravio u Hilandaru i kako je isekao nožem jednu stranicu iz pomenute knjige. Ta stranica se kasnije našla u Petersburškom muzeju  (Nedavno je vraćena u Srbiju – nap. Urednika).

            Urednik Dijaspore je, posredstvom Interneta, stupio u prepisku sa Marijom Hartanović koja je studirala jezike u Petersburgu. Veza sa Petersburgom ostvarena je, odavde iz Stokholma, preko web-stranice opštine Bajina Bašta. I, počelo je, zahvaljujući Marijinom razumevanju, traganje za istrgnutom stranicom iz Miroslavljevog jevanđelja. Tako je Dijaspora došla u priliku da objavi još jedan prilog o ovoj dragocenoj knjizi.

          Ova višeznačna priča objavljena je pod naslovom Srpsko blago na sigurnom mestu u prvom broju za 2000. godinu. Povest koju objavljujemo i ovde potvrdjuje kako je svet – zahvaljujući eri kompjutera, postao jedan veliki „komšiluk“ i kako se među nama, razvejanim po belom svetu, mogu i trebaju stvarati i jačati veze.    

Dijaspora/ Diaspora, godina II, 1999., broj 15

              Stokholm - Stockholm                  

Dvojezični švedsko-srpski časopis za kulturu

To je to. 166. stranica iz Miroslavljevog jevanđelja

        Diaspora je na jednoj od svojih naslovnih stranica (broj 6, za 1998.) objavila minijaturu iz Miroslavljevog jevanđelja. U istom broju, na švedskom jeziku, objavljen je prilog književnika Milosava Popadića, koji danas živi u švedskom gradu Geteborgu, o Jevanđelju, pod naslovom Det äldste kyrylliska manuset (Najstariji ćirilični rukopis). Popadić je pisao o tome kako je ruski sveštenik Uspenjski 1845/46. godine boravio u Hilandaru i kako je isekao jednu stranicu iz pomenute knjige. Ta stranica se kasnije našla u Petersburškom muzeju kao deo zaostavštine monaha Uspenjskog.

            Urednik Dijaspore je, posredstvom Interneta, stupio u prepisku sa Marijom Hartanović koja je tada studirala jezike u Petersburgu. Veza sa Petersburgom ostvarena je, odavde iz Stokholma, preko web-stranice opštine Bajina Bašta. I, počelo je, zahvaljujući Marijinom razumevanju, traganje za istrgnutom stranicom iz Miroslavljevog jevanđelja. Tako je Dijaspora došla u priliku da objavi još jedan prilog o ovoj dragocenoj knjizi.

          Uoči Savindana 2019. godine, za vreme posete predsednika Rusije Vladimira Putina Srbiji, dva predsednika Aleksandar Vučić i Vladimir Putin sporazumeli su se, da Rusija vrati u Srbiju istrgnutu 166 stranicu (o kojoj smo pisali na samom kraju minulog veka). Srbija se obavezala da će vratiti Rusiji sedam slike umetnika Nikolaja Reriha (1874-1947) koje su u Srbiju stigle pre Drugog svetskog rata za izložbu u Beogradu.

          Fragmen Jevanđelja u Rusiji je čuvan kao jedan od najvrednijih artefakata. Bio je predmet brojih studija i disertacija što je doprinelo da najstariji ćirilični rukopis kod Srba postane poznat u naučnim krugovima. Od tada ne prestaje interesovanje srpske i svjetske kulturne javnosti za Miroslavljevo jevanđenje.

          Inače, Miroslavljevo jevanđenje je od 1979. godine kulturno dobro a od juna 2005. godine upisano je u UNESKO listu Pamćenje sveta. Dijaspora ali i Diaspora o Jevanđelju je objavila ovu višeznačnu priču na razmeđi vekova, 1999. i 2000. godine.

          Povest Srpsko blago na sigurnom mestu sa stranica Dijaspore potvrđuje kako je svet – zahvaljujući eri kompjutera, postao jedan veliki „komšiluk“ i kako se među nama, razvejanim po belom svetu, mogu i trebaju stvarati i jačati veze. 

                                                Beleška potiče iz fabruara 2019. godine