 Beograd |
Nedavno donesen dokument-izveštaj „Živeti zajedno – usklađivanje različitosti i sloboda u Evropi 21. veka”, grupe eksperata, iza koje stoji generalni sekretar Saveta Evrope,Torbjorn Jagland, nametnuo je evropskoj političkoj javnosti mnogobrojna pitanja vezana za pravac u kome se kreće Evropa 21. veka. Suština dokumenta se oslanja na zaključak da bi odstupanje od proklamovanih evropskih vrednosti moglo imati dalekosežne i sveobuhvatne posledice po čitavu Evropu. Povod za takav stav autori dokumenta su imali u nedavnim zabrinjavajućim izjavama nekih od najvećih zvaničnika vodećih država Evropske unije. Kriza ekonomije prenela se na sferu društvenih i građanskih odnosa, pa je koncept multikulturalizma na kome počiva Evropa, Evropska unija, slobodno se može reći, savremen civilizovan svet, doveden u pitanje.
Piše: Marko Šuica
«Srbi nisu prepoznatljivi kao stranci. Oni posle vrlo kratkog vremena provedenog u inostranstvu, vrlo lako i brzo preuzimaju navike i stil života, makar prema spolja, i kulturu zemlje u kojoj se nalaze. Ovo objašnjavam time da su Srbi uvek živeli između dveju kultura, ili u dvema kulturama, pa im nova kultura ne predstavlja nikakvu teškoću. Srbi su, zahvaljujući tom položaju njihoive zemlje, na razmežu dveju za njih u svojoj osnovi jednakopravnih kultura, navikli da prepoznaju i spoznaju da su različite kulture principijelno ravnopravne i jednako vredne.
Znači, pošto već u svojoj zemlji žive u dvema kulturama, Srbima ne pada teško da isto tako žive i u nekoj drugoj kulturi u inostranstvu, zato što je to jednostavno nastavak takvog života. Otud i ta srpska otvorenost prema drugim kulturama, što nekim drugim narodima koji nisu navikli na tu dvostrukost nije svojstveno, te im prilagođavanje u inostranstvu dosta teško pada.
Drugo je pitanje rascepljenog odnosa Srba prema njihovoj Otadžbini. Ja ga, opet, objašnjavam tim da Srbi ne vole da se opredeljuju. A zašto? Pođimo od toga šta je to opredelenje u svom biću? Opredelenje je situacija postojanja dve jednakopravne mogućnosti uz neophodnost odabira samo jedne od njih. To znači da je odlukom za jedno uvek povezan gubitak onog drugog. Važno je da je data ta jednakovrednost, jer, ako to nije slučaj, onda se tu i ne radi o opredelenju. Konkretno rečeno promena domovine znači istovremeno i donošenje odluke o boljem životu izvan Srbije, a i odricanje od života u Srbiji. O životu u Srbiji se u inostranstvu s jedne strane sanja s druge strane postoji sigurnost da bi sa definitivnim povratkom u Srbiju bio povezan i gubitak novostečene domovine. Kako su Srbi tokom svoje istorije, međutim, iskusili da odlukom za jednu od ve mogućnosti, ona druga jednostavno ne iščezava i ne nestaje, već postoji i dalje i to kao mogućnost da se oni mogu, ako se pokaže neophodnim, odlučiti za nju. Srbi se, za razliku od mnogo Nemaca, retko ili maltene nikada ne ”opraštaju” zauvek od Otadžbine, već celog života pate ili za Srbijom, kada su u inostranstvu, ili za novom domovinom, kada su u Srbiji. A, korene svemu tome, da još jednopm ponovim, vidim u pomenutoj kulturnoj otvortenosti Srba, koja je plod istorijskog i geopolitičkogm, geokulturnog položaja, ”na međi”.
Prof. Dr Johen Reke, šef Katedre za slavistiku na Univerzitetu u Tibengenu (Nemačka).»
Među najkrupnijim problemima savremene Evrope prepoznati su: porast netolerancije prema imigrantima; sve veća podrška ksenofobičnim i populistički nastrojenim političkim strankama; sveprisutna raznovrsna diskriminacija; pojava obespravljene populacije; postojanje paralelnih društvenih „enklava” unutar država; islamski ekstremizam; erozija demokratskih sloboda; latentni sukob između slobode veroispovesti i slobode izražavanja.
Iznošenje problema pred javnost Evrope samo je jedan, može se reći, lakši deo zadatka sa kojim su se suočili autori izveštaja. Drugi deo izveštaja je usmeren ka političkim, društvenim institucijama i eliti, sa ciljem preuzimanja konkretne odgovornosti za očuvanje evropskih vrednosti, pre svega, multikulturalnosti. Ostvarenje postavljenih ciljeva moguće je postići očuvanjem i negovanjem kulturoloških raznovrsnosti, uključujući i uvažavanje različitih kompleksnih identiteta. Strategija „popravljanja stanja” trebalo bi da počiva na različitim društvenim grupama, institucijama i pojedincima, pri čemu bi svako od njih trebalo da preuzme deo odgovornosti za određenu oblast društvenog života.
Spisak aktivnih učesnika u rehabilitovanju osnovnih vrednosti demokratskog društva, prezentovan je u dokumentu sledećim redom: edukatori, masmediji, poslodavci i sindikati, građansko društvo (nevladin sektor), crkve i verske zajednice, ličnosti iz javnog života, gradske opštine i lokalne zajednice, države-članice Saveta Evrope, kao i druge međunarodne institucije. Definisano je 59 preporuka koje bi trebalo da obuhvate integrisan društveno-politički sistem evropskih država. Uspostavljanje hijerarhije odgovornosti jedan je od važnih elemenata prepoznavanja problema u državi i opštem društvenom ambijentu, a potom i njihovog rešavanja. Engleski istoričar Erik Hobsbaum je zaključio da se za delovanje ne može čekati da prođu generacije. „Moramo se odupreti formiranju nacionalnih, etničkih i drugih mitova, dok se oni još formiraju.” Zaključak je da nas takva uloga neće učiniti popularnim, ali će nas zato učiniti društveno i istorijski odgovornim. Nagomilana nerešena društveno-politička pitanja mogu da ugroze egzistenciju osnovnih humanističkih vrednosti u jednom društvu.
Evropskim manifestom za različitu kulturnu pripadnost (European Manifesto for Multiple Cultural Affiliation), još jednim dokumentom u nizu Saveta Evrope, donesenim pre nekoliko godina, potencirana je multikulturna dimenzija Evrope. Ipak, fundamentalni akt na kome se bazira ovaj izveštaj i iz koga proizlaze sve druge preporuke jeste Evropska konvencija o ljudskim pravima.
Srbija kao punopravna članica Saveta Evrope trebalo bi da ima u vidu suštinu ovih dokumenata kada postavlja pred sebe politički cilj pridruživanja Evropskoj uniji, a ona se zapravo svodi na formiranje stabilnog i pravednog društva unutar sopstvenih granica. Tu se ponovo nameće jedno pragmatično pitanje. Kako da se Srbija uključi u učvršćivanje onoga što su autori platforme formulisali kao zajednički život? Srbija ne spada u razvijene zemlje Evropske unije koje posrću pod teretom samoproklamovanih političkih, zapravo, ekonomskih imigranata. Ona ne trpi veliki rizik od terorističkih islamističkih organizacija, niti njena ekonomska stabilnost (!) zavisi od uvezene jeftine radne snage. Na prvi pogled, u navedenom spisku ima malo problema koje bi Srbija mogla da prepozna kao svoje. Nedavni priliv lažnih političkih azilanata iz Srbije u pojedine zemlje Evropske unije, predstavlja samo jedan od identifikovanih zajedničkih problema. Drugi, lako uočljiv je inkluzija i poboljšanje društvenog položaja Roma. Iako postoje pomaci na ovom polju, problemi vezani za egzistenciju romske populacije, ili azilante iz Srbije, svakako, ne smeju biti rešavani prinudom države, već postepenim menjanjem uslova života u Srbiji. Zbog toga treba usmeriti pažnju na promenu društvene percepcije problema sa kojima živimo. Mentalna izolovanost i nacionalna samodovoljnost vode ka egzistencijalnoj i političkoj izolaciji.
Srbija može u punoj meri da doprinese ostvarivanju ove platforme insistiranjem na zaštiti univerzalnih vrednosti građanskog društva, odnosno, ljudskih prava i prava na slobodu kretanja, mišljenja i delanja. Autistično samoobmanjivanje ponavljanjem političke mantre o nepogrešivosti i etno-konfesionalnom ekskluzivitetu vodi u dalju izolaciju, pre svega od suštine demokratskih vrednosti zasnovanih na neprikosnovenosti integriteta ljudskih prava i kulturnoj šarolikosti. U okviru dokumenta o kome je reč, posebna celina među preporukama naslovljena je Obrazovanje, omladina i međukulturni dijalog koja je prepoznata kao strateški rasadnikgrađanskih i demokratskih načela, zapravo, sistem koji treba da ima ključnu ulogu u formiranju odgovornih građana u 21. veku. Upravo kroz reformisano i permanentno obrazovanje, srpsko društvo bi trebalo da podstakne svoj udeo u izgradnji i očuvanju evropskih vrednosti, naročito u oblasti razvijanja „interkulturalnih kompetencija”, kao sastavnog dela osnovnog obrazovanja. Za ispunjenje strateških ciljeva u reformi školstva neophodno je ograničiti dejstvo političke hijerarhijske intervencije i zloupotrebe. Trenutni politički uticaj prisutan u strukturi sistema obrazovanja u Srbiji ograničava domete samog obrazovanja.
Autor Marko Šuica, (1967.) je docent na katedri za Istoriju srpskog naroda u srednjem veku na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu i Banja Luci. Od 2001. godine aktivno učestvuje u izradi školskih programa, udžbenika i stručnoj obuci nastavnika istorije. Autor je i koautor više udžbenika i priručnika za predmet istorija. Od 2003. do 2010. učestvovao je na više međunarodnih projekata, seminara i radionica vezanih za nastavu istorije, kao ekspert Ministarstva prosvete Republike Srbije, Saveta Evrope i misije OEBS u Srbiji. Autor je monografije „Nemirno doba srpskog srednjeg veka“ i više naučnih radova iz oblasti istorije srednjeg veka, istorijske metodologije i nastave istorije. Doktorirao je na temu posledica Kosovske bitke (1389-1402). Prvi put javlja se na stranicama Dijaspora
©Diaspora/Дијаспора Stockholm, nr 83-84 /'11
