 Milovan DanojlićJedno je poznavati svoj rod, voleti ga, i kritikovati ga iznutra, a drugo napadati ga, neznalački spolja, kaže poznati srpski pisac Milovan Danojlić za Dijasporu. Razgovor koji je sa Danojlićem vodila Slobodanka Boba Spendrup zabeležen je u oktobru prošle godine za vreme njegove druge posete Švedskoj.
Piše: Milovan Danojlić
- Iako veoma kritičan prema svom plemenu, u času kad su ga stali odasvud sumnjičiti i optuživati za najcrnja zla, osetio sam potrebu da se s njim bezuslovno solidarišem. - Davati generalno loše ocene o celom jednom narodu, odlika je fašističkog mišljenja. - Rekao bih da izlazimo iz najtežeg razdoblja, pa će, time, biti manje potrebe za ovakvom vrstom angažovanja. Već se počinjem vraćati malim, ličnim stvarima. Pisac pripada svom narodu i onda kad ne piše o njegovoj istoriji, zar ne?... kaže poznati srpski pisac koji takođe zivi u dijaspori. Dijaspora: Ovo je Vaša druga poseta Švedskoj i Geteborgu. Prvi put ste bili ovde 1990. godine. Međutim, ništa više nije onako kako je bilo pre osam godina. Da je u to vreme bio preveden na Švedski jezik Vaš čuveni roman "Dragi moj Petroviću" ("Brev från en serbisk by"") možda ne bi dobio isti publicitet u Švedskoj književnoj kritici kao 1997. godine? Danojlić: Da, bio sam na tlu Švedske, ali su mi domaćini bili naši ljudi. Godine 1990. pozvali su me iz jednog jugo-kluba, nastupao sam sa Dubravkom Ugrešić, Jugoslavija još ne beše sasvim umrla. Ovoga puta, gostoprimstvo mi je pružila Srpska crkva, na čelu sa simpatičnim i preduzimljivim protom Mijajilovicem. Konačno sam kod svojih prevodilaca, Borisa Mićanovića i Elizabet Knutson. Elizabeta je dovoljno plemenita i draga osoba da strancu, za časak predstavi sve što je u Švedskoj lepo i dobro, a što se, u kratkoj radnoj poseti, ne može se videti ni upoznati. Već onda, 1990. Srbija je u Švedskoj štampi počela izbijati na rđav glas. Glavni talas antisrpske kampanje krenuće nešto kasnije. Zatim se pojavio prevod mog romana "Pisma iz jednog srpskog sela" već i zbog naslova, knjiga je privukla izvesnu pažnju. To je delo pisano još za Titova života, a objavljeno je pre raspada Jugoslavije. Kroz usta emigranta-povratnika rekao sam ponešto o našem mentalitetu, predstavio sam neke vidove naše izgubljenosti u vremenu, posebno u razdoblju Titove vladavine. Dakako, jedno je poznavati svoj rod, voleti ga, i kritikovati ga iznutra, a drugo napadati ga, neznalački spolja. Delo se u Švedskoj pojavilo u trenutku divljanja antisrpske kampanje. Sudeći po dvadesetak prikaza, koji su izašli u Švedskim listovima, moja kritika naših navika i prilika nije zloupotrebljena u političke svrhe. Svaka knjiga, kao što znate, ima svoju sudbinu; mom je delu bilo određeno da se, u posebnim okolnostima, pojavi i pred našom, i pred stranom čitalačkom publikom. U Jugoslaviji je, 1986. doživelo nekoliko oštrih napada i diskvalifikacija. Švedska kritika mu je, rekao bih, bila blagonaklonija nego naša. Dijaspora: Roman-hronika "Oslobodioci i izdajnici", koji vraća dostojanstvo Šumadijskom seljaku i konačno postavlja na pravo mesto u svesti i istoriji jugoslovenskog pedesetogodišnjeg vođu, nagrađen je NIN-ovom nagradom kao najbolji roman na srpskom jeziku u 1997. godini. NIN-ova nagrada je veliko priznanje za književni kvalitet, a izbor Vašeg romana je potvrdio još jednom da su književni kriterijumi žirija jači od svih drugih, kako pomodnih, tako i političkih. Kakvo je Vaše misljenje o ovovremenom srpskom romanu i novim, proznim formama? Danojlić: NIN-ov žiri je skrenuo pažnju na moje najnovije prozno delo, sa obrazloženjem da "Oslobodioci i izdajnici" navode čitaoca na razmišljanje o srpskoj sudbini u XX veku. To je, za mene, veliko priznanje. Hteo sam da podsetim našu čitalačku i kulturnu javnost na neke zaboravljene ili potiskivane činjenice, a pre svega na otpor što ga je u narodu, godine 1945. izazvalo uspostavljanje komunističke diktature. Ja sam taj otpor doživeo i video kao dete i hteo sam da dadnem svoje svedočanstvo. Mnogi danas, u Beogradu, negoduju protiv aktuelne vlasti, ne uviđajući kontinuitet između sadašnje situacije i prethodnog stanja, i neshvatajući da je nesreća pocela u jesen 1944. Moji su seljaci odmah razumeli sta se dogodilo, i njihova ocena "oslobodilaca", od pre pedeset godina važi i u ovom času. Inače, u srpskoj književnosti danas deluju veoma različite stvaralačke ličnosti, sa raznim životnim i duhovnim iskustvima, i shodnim opredeljenjima. Jedno je biti moderan, drugo biti pomodar. Ja sam moderan u meri u kojoj sam istinski živ, pa sam, samim tim, prinuđen da tražim nove, drugačije formulisane odgovore na uvek ista pitanja koja čoveka muče otkako se uspravio na zadnje udove i zagledao u zvezde iznad svoje glave. Ne postoji modernost kao spoljašnji, opštevažeci obrazac. Svako mora tražiti svoju formulu. Dijaspora: Gde je ravnoteža između poetskog i proznog izraza u stvaralačkom procesu. Dogodi li se da pesma preraste u roman i sažme li se nekada roman u pesmu? Znajući da su veoma strogi kriterijumi prema izboru pisca čija dela prevodite, kakvi su Vaši kriterijumi prema ličnom stvaralaštvu? Danojlić: Poezija je zlatni polog književne, pa i svake druge umetnosti; ona je u svemu, ali ne funkcioniše svuda na isti način. U prozi - čak i kad uz nju ide epitet poetski - lirski element je prigušeniji. U pripovedanju, kad piše u prvom licu, bez stroge fabule, pisac se mora obuzdavati, mora pripremati povremene poetske izlive, tumačiti ih, strukturalno ih opravdavati, dok pesma ide pravo na stvar - dovoljno je da vidite one izlomljene redove, da biste prihvatili njen ključ, njenu konvenciju. Jedan poetski roman može imati znatan emotivni naboj, veliku količinu energetskih jedinica lirike, pa opet, ta se energija ne može izdvojiti u čistom stanju i sažeti u baladu, ili sonetni venac. Drugačiji je to hemijski sastav, drugačije su elementi povezani u pričanju, drugačije u pevanju. Pišući poeziju, ja se krećem vijugavom granicom između priče i pesme, pazeći da se ne prepustim onome što mi odveć lako ide od ruke. Nikad ne možete biti odveć strogi prema sebi, i nikad previše slobodni u svom tekstu. Spojiti strogost i stvaralačku opuštenost, u tome je sve... Dijaspora: Pošto živite izvan otadžbine, Vi imate geografsku distancu od zala i svakodnevnih nedaća našeg naroda u zavičaju. Međutim, dugogodišnja rubrika "Marginalije marginalca" u "Politici", ni na koji način nije bezvremena hronika, već rubrika aktuelnih zapisa i razmišljanja kao da se nikada niste makli iz rodnog kraja. Danojlić: U proteklih deset godina svako je od nas bio prinuđen da se iznova odredi prema pitanju svog nacionalnog identiteta. Iako veoma kritičan prema svom plemenu, u času kada su ga stali odasvud sumnjičiti i optuživati za najcrnja zla, osetio sam potrebu da se s njim bezuslovno solidarišem. Ja imam pravo da o sebi pričam šta mi je volja, drugi nemaju takvo pravo. Davati generalno loše ocene o celom jednom narodu, odlika je fašističkog mišljenja. Rekao bih da izlazimo iz najtežeg razdoblja, pa će, time, biti manje potrebno za ovakvom vrstom angažovanja. Već se počinjem vraćati malim, ličnim stvarima. Pisac pripada svom narodu i onda kad ne piše o njegovoj istoriji, zar ne?... Dijaspora: Da li možete da uputite neku poruku Srbima koji žive izvan otadžbine? Danojlić: Teško je biti to što smo, ali je lepo. Zamoljen da čitaocima Dijaspore, novog srpsko-švedskog časopisa, pokloni nešto iz svoje novije poetske produkcije, Milovan Danojlić je poklonio ovu pesmu Gubitnik Diaspora/Dijaspora, godina II, broj 7, 1999., strana 4-5 |
