listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Глумица Рада Ђуричин: Овде волим да будем, у Србији у првом реду

          - Нисам се случајно одлучила да ми баш Рада Ђуричин буде прва гошћа у 2019. години. Ако узмемо у обзир њен осмех који траје деценијама, са сигурношћу могу да кажем, чека ме врло успешна година што се тиче моје емисије

Радо, не ради се само о осмеху већ и о позитивној енергији којом плените, којом зрачите. Који је рецепт?

Ех, сад. Рецепте је тешко давати, али, колико се сећам, Иво Андрић је једном приликом рекао: „Светите се животу заборавом.“ Е ту особину очигледно имам ја, али не са жељом да се светим него, ето, просто ту способност да могу да заборавим нешто што није било лепо и пријатно, а то у сваком случају олакшава живот и некако допуњује нашу енергију, због чега, ето, ти имаш потребу да кажеш како сам ја пуна позитивне енергијe.

 

31012019

                                                     Рада Ђурићин на позорници Pygmeteatra у Стокхолму у пролеће 2014. године

                                                                                                                                                                     Снимио: Драган Поповић

           

- Недавно сте били у Москви на фестивалу Златни витез. Какве утиске носите из Русије?

          - Дуго нисам била у Москви. Сада, и оно што ме је просто очарало, истина, то је био кратак боравак и имала сам прилике мање-више да видим поново центар Москве и са таквим сам великим узбуђењем то доживела. И прво вече смо провели у ресторану који се звао „Хлеб наш насушни“. И то ме је исто тако некако учинило срећном и кад се појавила та млада Рускиња да нас послужи, она је изгледала просто као Мајка Божија, као да је сишла са слике. Толико је то све заједно било везано и учинило да Москву доживим поново онако са љубављу највећом као увек што сам је доживљавала.

          - Неретко путујете и у Америку с обзиром да вам тамо живи син. Па шта вам више прија – исток или запад?

  - Е, па сад! Највише ми прија Србија. Овде волим да будем, у Србији у првом реду. А иначе што се тиче истока и запада – обожавам путовања. Ево сад сам била не само у Москви него сам била и у Јекатеринбургу и имала прилике да видим толике дивне и занимљиве ствари тамо, а на првом месту фестивал „Кољадин“, нашег писца који је написао „Шупљи камен“ који играмо у ”Вуку Караџићу” са великим одушевљењем. А наш сусрет са Кољадом тамо у његовом месту, где он има своје позориште, био је заиста чаробан. Наравно, западне земље, на њих смо више били упућени у току овог живота, барем мог. Тако да, све оно што може да донесе радост, да се осећамо, како каже Душко Радовић: „У аутобусу као у позоришту, а на улици као на изложби“. Значи, ако то успевамо, лепо је и на западу и на истоку. Али Србија – на првом месту.

          - За више од четрдесет година играња једне представе – што је, вероватно, рекорд у свету, ко вам је омиљени партнер на сцени? С ким сте проналазили ту најбољу енергију?

          - Никола Симић је био глава и све, у ствари, „Бубе у уху“. Највише, много, доприносио њеној популарности, заједно наравно и са нама који смо толике године, 44 године у Југословенском драмском, а после наставак у КПГТ-у са младим глумцима. Али у сваком случају, Никола Симић је био мој класни друг. Знам га од прве године студија. Играла сам са њим у неколико комада. У сваком случају, са Николом сам провела све до његовог задњег часа многе, многе часове и на позорници и ван позорнице. Наравно, Миша Јанкетић је био један од мојих колега са којим сам јако много у многим комадима играла и јако много путовала са њим по свету играјући наше представе „011“ Моме Капора у првом реду и „Крај викенда“, али и друге. Наравно имам ја и сада ове моје велике и сјајне колегинице – Вјеру Мујовић у „Коко Шанел“, односно „Мала црна хаљина“, коју управо играмо, „Јасмин на странпутици“ са Љиљом Лашић и Босиљчићем, с којима играм већ седамнаест година, па у Народном позоришту исто тако и на другим местима. У сваком случају, имам сјајне колеге, моју драгу Тању Бошковић с којом путујем јако много. Ево, управо смо се вратиле са путовања у Бјелом Пољу, где нас је црногорска публика дочекала заиста онако одушевљено. Иако смо путовале девет сати сад по овом времену до Бијелог Поља, ми смо радосно дошле и радосно одиграле представу за њих.

          - Момо Капор, поменули смо га, да ли вам је некад засметало што вас је називао својом глумицом и тако вас својатао?

          - Па ја мислим да сам много више ја њега називала својим писцем. Јер он јесте био мој писац кога сам са уживањем играла, ево и сад у Мадленијануму као омраж Моми Капору играмо „Хало Београд“. Иначе сам заиста и на телевизији, и на свим путовањима које сам помињала, највише гостовала и играла управо у ономе што је он написао. А то ми је препустио да радим онако како ја желим, без имало сујете.

          - Поменули смо и „Примадоне“, које играте са Тањом Бошковић. Kо су, по вашем мишљењу, Радо данас примадоне светске политичке сцене?

          - Прво је питање шта подразумевамо под примадонама. Ако примадоне представљамо себи као неке особе које имају тако неочекиване поступке, онда зна се ко је у овом тренутку, бар нам се тако чиниамерички председник. А што се тиче онога што нам је кроз филм Путин представљен, заиста не знам да ли му има некога ко може да конкурише. 

          - Да ли сте Ви били инспирација Ђорђу Балашевићу за „Лепу протину кћи“? 

          - Е, то заиста не знам, али морам да признам да се правим као да јесам. Јер волим ту песму као и многе друге Балашевићеве песме.

          - Хоће ли Радо ове 2019. култура победити ријалити?

          - Е, то је већ мало теже питање. Не верујем да се нешто јако брзо може искоренити, али наша је дужност и обавеза да се боримо за лепо, за лепоту. Према томе, оно што није лепо, а то није управо ово што си сада рекла, такозвани ријалити, онда ћемо се борити.

 

Белешка о аутору

Маша Радовић рођена је у Београду 1990.Након завршене Треће београдске гимназије уписала је Академију умјетности у Београду, одсек позоришна режијау класи Љубише Ристића. Дипломирала је 2013. са представом ”Лепотица Линејна” Мартина МакдонеУправо је Рада Ђуричин играла главну улогу и Машиној дипломској представи.

У Спутњику, гдје је од 2015. године, на себе је скренула пажњу видео форматом са познатим личностима ”Маша и…” Из српског издања Спутњика, уз сагласност редакције, преносимо њен разговор са Радом Ђуричић. Са колегама Маша ради и на припреми емисије ”Орбита културе”