listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu
Сунчање на шведском мразу
                                         Стокхолм, марта (1930)
 
 

PRVA1

                                    Може ли једна земља да се упозна из воза?

                                    Јасно је да сам питање поставио тек пошто сам га унапред, седећи у возу, повољно решио по себе и воз.

                                    Наш темпо живљења и преживљавања тражи брзину збивања, нас више не интересује суштина него процес. Још нисам честито ни додирнуо шведску земљу, а чини ми се да сам је сву осетио у себи, као што у биоскопу, на платну, доживимо за два сата нечију судбину која је трајала цео живот. Језеро је језеро и шума је шума, већа или мања особена по вртстама из ботанике и зоологије, али шведска земља није ни флора ни фауна ни географија, већ један прелудијум природе и баш то сливање и шума и језера и брда и ливада у један посебан склоп хармоније ја гледам из воза и видим у Шведској. И то је за мене, у пуној својој различитости што је уобличује и чини шведском земљом, и мени изгледа да природа није иза прозора мога вагона, већ у самом прозору, да не путујем, него да гледам филм, јер свака је слика другачија и нестаје у тренутку, само утисци од свих сливају се у мене и расту у једно велико одушевљење за Шведску.

                                    Дан је сунчан и мразан. Само Север зна за такве дане. Сунце је скоро жарко, и ми на станицама излазимо из воза без капута, и шешира. Али цела је Шведска под снегом и сва језера су чврсто замрзнута. Сељаци и сељанке са врећама на леђима, често  са децом на рукама, газе по њима слободно и заморно као на друму. Снег у дебелим наслагама, још је увек сув и прелива се на сунцу. Мраз и сунце договорили су се овде да удружено улепшају Швеску. Ништа није лепше од ових зимских сунчаних дана на Северу. Осећате како вас сунчани млазови топло обливају, док вам зиморазица струји кроз крв. Цела природа је распевана као у пролеће. Сељаци седе испред својих дрвених кућа, обојених светло црвеним или плавим бојама, гледају у воз и машу нам радосно. Деца се играју у снегу који им је до колена, грудвају се и санкају, гологлава, тршава, раздрагана због сунца и због снега. 

PRVA2
Певач сунцу у Стокхолму

Ово је један од оних дана на Северу који празнују и људи и природа.

                                    Иначе је ово земља чежње за сунцем. Ту чежњу разумео сам тек после, у Штокхолму, кад сам једног тмурног поподнева , према Краљевом двору стајао пред спомеником ”Певача сунцу” (Solsångaren) једног дивно извајаног младића, са очајно подигнутим рукама пут плачног неба. Али кад се сунце за тренутак пробије кроз сиве облаке и сноп светлих зрака као из рефлектора заспе Штокхолм, онда се овај младић, од бронзе чудесно преобрази, чини вам се да хоће да подигне сунце, и његово лице озарено је радошчу. Као и лице целе Шведске.

                                    Да ли је довољно једну земљу упознати само из воза?

                                    Чим сам то питање поставио себи, сишао сам с воза. Место у којем сам се обрео зове се Јарна. Оно ипак није сасвим случајно одабрано. То је једна важна раскрсница брзих возова од Штокхолма. У распореду сам видео да брзи воз из Гетеборга долази кроз четири сата. Решио сам да њим продужим пут.

                                    Јарна се налази у Далекарлији, најживописнијој провинцији Шведске. Иначе је то једна сасвим мала варошица, скоро село. Има и једно језеро. Да нема тог језера покајао бих се што сам сишао.

                                    Знао сам да Швеђани воле спорт, - и знам шта је спорт, али ово што сам на овом замрзнутом језеру видео, Бог нека зна шта је. Девојке гурају децу у колицима и имају шлитуре на ногама. Један младић продаје шећерлеме. Таблу држи на глави, као наш бозаџија, а ногама прави тако невероватне фигуре на леду, да се сви окупљају око њега, и у одушевљењу због његове вештине купују шећерлеме.

                                    Дуги редови кабина оивичили су обалу. У лето је сигурно уживање купати се у овом језеру. Али и сада у зиму, оно бучи од веселе вике и раздраганости као у сред купалишне сезоне.

                                    По страни од клизалишта лежи нешто увијено на језеру. Са обале не може тачно да се види шта је, али се наслућује. Гоњен радозналошћу, ја се отискујем од обале и суљам се непрестално по леду, као да су ми ноге сабијене у калупе Киноскиња  иако су велике скоро као ски. У плетеној наслоњачи лежи један старац увијен у ћебе и гледа у сунце. Ја гледам у њега. И не само да не умем шведски да говорим, него осећам да у овој шведској атмосфери не умем ни да мислим. Тај старац који се сунча у наслоњачи, на сред замрзлог језера, то је тако нешто необично и дивно, и мени се чини да бих се решио ово да видим, па макар знао да ћу пропасти у језеро, само кад би био уверен да ће живог да ме изваде. Јер се радост живљења у оваквим приликама осећа.

                                    Ја сад имам симбол Шведске, а кад хоћу да је представим себи, онда видим у сећању сунце, замрзло језеро и блаженог старца заваљеног у наслоњачи на сред језера.

                                    Још једном сам прекинуо путовање да се, изван Штокхолма, загледам у Шведску.

                                    Недалеко од Гетеборга, на Гета каналу, налазе се чудесни водопади Тролхета. На водопадима подигнута је огромна централа за искоришћавање водене снаге. Захваљујући овом водопаду, Шведска је земља са најјефтинијом електричном струјом која и у најзабаченијим селима има важну примену у пољопривреди.

                                    Са једног стеновитог узвишења, гледао сам Тролхету у њеном бесномучном лету, који вечито траје подједнаком неистрошеном, незаморном снагом. Заглушено хучи ова помамна река, тако бистра и светла, да вам се чини да би сва прљавштина света за један тренутак била у њој опарана. У налету на стење, њена вода се разбија у вис и њене блиставе капљице допиру чак до мене и засипају ме као иње.

                                    И мени је мило што гледам Тролхету, не само што пружа јединствен призор, већ и за то што ми даје да осетим да је природа као и она вечито промењива и увек иста подједнако заносна и дивна и кад се гледа из воза или са стене, као и кад се огледа у старцу који се у наслоњачу сунча на замрзном језеру.

ПОЛИТИКА, 19, 20, 21 и 22 април 1930. године
Број 7888 – Година XXVII. Страна 4
П. Милојевић, Сунчање на шведском мразу