|
(Истинита приповјест о једној разгледници упућеној
Већину прималаца, разгледница је изненадила својом необичношћу и стиховима. Нијесам био познат по писању, а најмање не у стиховима, јер се у томе, заиста, раније нијесам огледао. Инспирацију за ове стихове сам добио необјашњиво, спонтано. Вјероватно да је нијесам био добио, у тој прилици, послао бих много мање разгледница и то само са кратким порукама као, ‘поздрав из Њујорка’, или ‘поздрав са Менхетна’ и сл. Ове разгледнице сам у почетку послао само понеком од родбине и најближим пријатељима. Међутим, након што сам сазнао да скоро нико њену садржину није задржао за себе, због њене необичности, успио сам да поруку усавршеније верзије копирам на новим разгледницама и да их пошаљем и познаницима широм Југославије. Касније сам сазнао да су неки примаоци оспоравали да сам је ја написао иако се очигледно односила на моје и особености мог родног краја. Када то нијесу могли оповрћи, наметали су да ми је вјероватно написао, или макар помогао Матија јер је наводно и он некада баш тако писао. Одбио сам предлог једне одушевљеније групе мојих познаника да је пошаљем ‘Јежу’, или неком другом часопису ради објављивања. Упамтио сам њихов предлог да се наслови: ‘Прапотомак војводе Драшка у Њујорку’. Да је остало на томе, вјероватно бих брзо заборавио овај поздрав у стиховима, јер нијесам сматрао да је, осим своје необичности, имаo било какву вриједност. Међутим, као у многим другим прекретним догађајима у мом животу, овај поздрав у стиховима је одиграо невјероватну и неочекивану улогу. Био сам прво техничко лице које је икада дошло да ради као делегат у ово представништво које се у току преко 30 година рада било специјализовало за извоз из Југославије углавном метала, накита и кристала и увоз резервних дјелова, руда и кокса. Након релативно успјешног почетка извоза и продаје лежаја у Америци, руководства овог представниства и матичне куће су закључили да би извоз техничке робе, као лежаја, алата, вијака, батерија, мотора, ауто дјелова, машина, кућних апарата и сл. могао бити успјешан посао. Као техничком лицу којем је та роба била најближа, припало ми је да прикупљам податке, каталоге и цјеновнике од произвођача из Југославије и да промовишем њихове производе код могућих купаца у Америци. Обраћао сам се писмима и телекс порукама неименованим директорима извоза или генералним директорима наговјештавајући могућности извоза њихове робе и истичући богомданост наше фирме и мене као техничког лица и познаваоца њихове робе и америчког тржишта. Произвођачима за чију робу сам претпостављао да је била интересантнија за извоз, обраћао сам се и телефоном и добијао уопштене и неохрабрујуће одговоре. Пролазило је вријеме, а нико није показивао да је имао интереса за извоз у Америку. То је било разумљиво, за то што су, у том времену, потребе за већином роба у Југославији биле веће него њихова понуда, а за извоз евентуалних вишкова произвођачи су се отимали за ближа европска и источно - европска бартер тржишта. И таман када сам се спремао да дирекцијама поднесем написан извјештај у којем сам био образложио незаинтересованост југословенских произвођача за извоз њихове робе у Америку, и узалудност даљих напора, скоро истовремено су ми се јавили блиски познаници који су се налазили на истакнутим положајима у сарајевском УНИС-у и новосадском Југоалату. Оба су ми са одушевљењем јављали да су своје колегијуме прилично забавили мојом разгледницом у стиховима и да је она била повод да пажљивије размотре моје изазове за извоз њихових производа. У току неколико мјесеци измијењали смо предлоге и нацрте уговора, измијењали међусобне посјете у Сарајеву, Новом Саду, Београду, Лос Анђелесу и Њујорку. Закључили смо солидне уговоре за извоз УНИС-ових лежаја и Југоалатових алата у Америку и то су, заједно са лежајима ИКЛ-а, били моји најуспјешнији и најобимнији послови у току мојег петогодишњег рада у овој фирми. У међувремену, дао сам моју поруку са разгледнице да се изкалиграфише и урами. Држао сам је на свом столу док је једног јутра нијесам тамо нашао. Пошто нијесам знао да ли је узео неко од честих посјетилаца или је руководство склонило, нијесам је обнављао. Да је моја порука у стиховима била пресуднија у побуђивању пажње извозника него моја обимна стручна сува маркетиншка реторика потврдило се из догађаја који су услиједили. Преко полуприватне банке података о колегама из моје и блиских генерација са студија коју је са вртоглавом прецизношћу водио Перица, друг и колега са студија, добио сам имена и податке великог броја колега од којих су многи већ били доспјели на истакнутије положаје у предузећима широм Југославије. Послао сам им разгледницу са поруком у стиховима и у посебном коверту писмо са приложеним промотивном брошуром са изазовним предлозима за извоз укључујуци и оне фирме којима сам се већ обраћао и из којих мјесецима није било никаквог одзива. Ове разгледнице су, на крају, имале додате стихове којима сам их изазивао да прихвате извоз њихових производа у Америку. За разлику од никаквог одзива када сам слао само промотивне памфлете, одзив на нове, заједно са разгледницом у прилогу, је био невјероватан и неочекиван. Скоро да није било примаоца да се није јавио да је примио предлоге за извоз и да ће га или лично обрађивати или прослиједити коме треба. Узгред нијесу пропуштали да напомену да су примили и разгледницу која их, наводно, није оставила равнодушним. Почели су да стижу каталози, цјеновници и листе роба расположивих за извоз од фабрика алата из Требиња, Чачка, Жрече; фабрика вијчане робе из Градца, Књажевца и Книна; фабрика ауто дјелова из Крања, Горице, Горњег Милановца, Охрида, Трстеника и Новог Тешња; фабрика цијеви из Куманова и Урошевца; фабрике батерија из Гњилана; фабрика оружја и муниције из Ужица, Сарајева и Крагујевца; фабрика мјерних и прецизних уређаја из Београда, Земуна и Сарајева, фабрика кућних апарата из Ниша, Цетиња, Бања Луке и Велења и не само из фабрика него и из извозних кућа из Загреба, Ријеке, Љубљане, Цеља, Бања Луке, Сарајева, Мостара, Титограда, Београда, Скопља. Наравно, пошто сам све више бивао запослен на увозу лежаја и алата и истовремено њиховој продаји америчким купцима, осим захваљивања њима, нијесам имао времена и могућности да наставим да обрађујем сву понуђену робу и њихове произвођаче, него су они препуштани другим слободним и ново пристиглим колегама у представништву. Извоз ових производа и сарадња са њиховим произвођачима или извозницима се одвијао са више или мање успјеха. Ипак се већина који су примили разгледницу распитивала за мене. Многи нијесу пропуштали да ме поздраве преко колега. Годинама касније, при сусрету, или преко познаника сазнавао сам да су многи примаоци разгледнице били изазвани да оду на Дурмитор, пењу се на Савин Кук, сплаваре низ Тару, или траже кањон Невидио и да то нијесу и неће чинити само једанпут. Било је коментара да пошто сам тамо одрастао и ма колико кратко живио, није чудо што сам добио инспирацију за овакву поруку. Ја сам их само молио и поручивао им, да ипак не прескачу Тару са вала на вал на Ђавољим Лазима, јер су многи нестали са првим покушајем. Након што је разгледница скренула почетну пажњу на мене и мој положај у Њујорку, рад са југословенским снадбјевачима и америчким купцима је обиловао са пуно невјероватних обрта, изузетних задовољстава и прошао без неподношљивих непријатности. Умјесто да будем заузет само 2-3 сата дневно на увозу и пласману лежаја, што је била моја једина обавеза и мисија као делегата ИКЛ-а, поруком на разгледници и писмом о пласману у Америци наметнуо сам себи много обимнији посао. Он се није сводио само на израду и праћење извршавања уговора, обраду комерцијалних, финансијских, транспортних и царинских папира који су пратили робу од отпреме из Југославије, преко њеног пријема и испоруке америчком купцу, наплате од њега до исплате испоручиоцу. Због разлике у времену од 5-7 сати врло често сам морао бити у телефонској вези са испоручиоцима до касно у ноћ подстичући испоруке или разрјешавајући спорна питања. Доста времена су ми одузимале посјете купцима или сајмовима широм Америке и Канаде, самом, или заједно са представницима из неке од фабрика испоручилаца или извозника робе. Не много рјеђе сам путовао у Југославију ради посјета испоручиоцима и извозницима, опет сам, или заједно са представницима америчких купаца и партнера. Што су се више моји партнери из Југославије и Америке устаљивали и навикавали једни на друге обим посла је растао и почео да превазилази моје временске могућности. Ако нијесам имао посјетиоце из фабрика, недостатак времена сам могао надокнадити радом до касно увече у стану. Када сам имао посјетиоце, морао сам стално бити са њима осим када су спавали, због проблема већине са споразумијевањем. Понекад се није могло избјећи да имам истовремено двије посјете из Југославије. Моја породица се била већ доселила у Њујорк и становали смо у стану који је једва задовољавао потребе четворочлане породице. Због невјероватних гужви у њујоршком саобраћају укључујући и његова три аеродрома, са појединим посјетиоцима више времена се проводило у колима на путу аеродром - представништво - хотел - купац и обрнуто, него у било којем пословном разговору. За то су амерички партнери избјегавали да долазе, ако нијесу морали, на преговоре било гдје на Менхетну да не би губили своје драгоцјено вријеме сједећи беспомоћно у колима у менхетенским кркљанцима. Са канцеларијама у центру, наша представништва су постизала импресионирајући ефекат код наших и осталих прекоморских партнера, али потпуно супротан код америчких. Од свих непријатности које сам имао, најтеже ми је падало проводити толико времена у саобраћају. Ријетко који сусрет се могао ефикасно испланирати, јер се није могло избјећи да се на њих долази или сувише рано, или са неопростивим закашњењењима. Да би избјегао ову неповољност улазио сам у другу за коју је моја породица морала подносити велика одрицања, а нарочито супруга Мирјана. Ако је било три или мање посјетилаца, доводио сам их са аеродрома право код нас у стан гдје су се углавном хранили са нама и спавали у нашим и помоћним креветима, а ми у дневној соби и трпезарији на софама и помоћним лежајима. На овај начин ја нијесам губио драгоцјене сате одвозећи их у хотеле и из хотела у представништво до купца и назад. Долазило је до смјешних ситуација када су партнерима одговарали да су отсјели у хотелу ‘Код Мирјане’, а ови се чудили како никада нијесу били чули за тај хотел. Пошто су неки посјетиоци радили и са другим представништвима нарочито произвођачи алата, ниједан други представник их није третирао ноћењима и осталим као ми. Касније, да бих се ја могао посветити неодложном послу у представниству, Мирјана је често сретала посјетиоце на аеродрому, доводила у наш стан или их испраћала. Ово се изродило у велику блискост и непосредност између моје породице, нарочито Мирјане и већине посјетилаца. Самном су имали само неприлике разрјешавајући нагомилане проблеме и натежући се око цијена, рокова испорука или рекламација, Мирјана их је водила у радње са популарним цијенама или у разгледање знаменитости и неријетко на Бродвејске представе. Иако је понекима било непријатно правећи нам овакве сметње, већини послије првог боравка код нас никада није падало на памет да би могли да иду и у хотел. Пошто су уживали и у Мирјаниној кухињи они су преносили праве бајке о нама. Остала нам је у сјећању шала Драга, симпатичног и духовитог уредника ТВ-Сарајево: - Иди болан, ‘одати с Мирјаном по тржницама и вароши је право кино! Тако су кроз наш дом прошли у пословној посјети једном или више пута Мунир, Драшко, Џенана, Мићо, Фико, Стјепан и Зека из Сарајева; Бато и Ново из Цетиња; Војо и Жаро из Никшића; Пера, Мирослав и Лајош из Новог Сада; Божо, Чедо и Саво из Требиња; Ратко из Загреба; Божо, Ђоко, Миша, Еда, Мирсад, Синиша, Слободанка, Душка, Перица, Раде, Данка и Милан из Београда; Јим и Еди са женама из Лос Ангелеса и Јхонсон са женом из Чикага Гус и Манyа, Џорџ и Беверлy из Њујорка. Неколицини се више ни имена не сјећам. Да није ни посјетиоцима, представницима фабрика било увијек лако са нама због наше почетне неприлагођености и несналажења са језиком, саобраћајем, великим, ‘све на дугме’ колима са аутоматским мјењачем, зазирања од не ријетке арогантности партнера и сл., било је пуно примјера. Пера из Југоалата није хтио нипошто да одсједа и спава у хотелима јер је имао страх да спава сам у хотелској соби. Када је радио самном и ишао у посјету код мојих купаца пребивао је код нас у стану или у истој хотелској соби гдје и ја. Пошто је његова фабрика радила преко још два представништва, кад би самном завршио, преузимао га је Аца из другог предштавниства. Када су обилазили купце изван Њујорка није било тешкоћа јер је Пера спавао са Ацом у истој хотелској соби. Перине муке су настајале када би се нашао у Њујорку. Инсистирао је да га Аца само довезе пред хотел, а да ће се он сам смјестити у претходно резервисану собу. Чим би видио да је Аца замакао иза ћошка, Пера би ми телефонирао и молио да дођем, да га водим са собом у стан. Пошто сам једанпут био заузет, покупила га је Мирјана и довезла код нас. Вадио сам га код Аце, да ми је Пера био потребан да преко ноћи обрађујемо тек добијени нови захтјев купца. Успут је он Мирјани испричао како је имао праве море са Ацом који је врло често када би се зауставили и паркирали да би телефонирали, ишли у тоалет, ручали, или купили бензин, залупио врата, а да није био извадио кључ из мотора. Ако се то десило у неком граду, бравар би дошао и завршио посао прилично брзо, али ако се десило на путу кроз мање насељени крај, пролазили су сати док се нађе бравар и дође, и отвори кола. Једном су због тога морали да преноће непланирано у некој недођији, а пошто је мотор дуго радио, остали су без бензина и струје у акомулатору. Није се радило само о губљењу времена и нервирању него је то и коштало прилично. Кад је постало критично, да би то спријечио, чим би стали, Пера је на сав глас викао: Кључеви Ацо! све док се не би увјерио да је мотор стао и кључ био у Ациним рукама. Замолио је Мирјану, пошто је мислио да је Аца, био врло осјетљив, да не покаже да то зна када он дође ујутро да га покупи, да се ипак не би увриједио. Да је знао да Мирјана није знала да чува тајне, нарочито безазлене као ову, никад јој то не би испричао. Када је Аца дошао, ипак је мало ублажила: - Ацо, зашто Пера скаче у сну и виче: Кључеви Ацо!? Пар пута смо га у бунилу једва смирили док није схватио гдје се налазио. Пера се презивао Четник. Када смо заузимали сједишта у авиону за Лос Анђелес, пришла нам је љупка домаћица авиона и на Енглеском питала: Ко је од вас четник? Пошто, вјероватно све вријеме послије рата, Пера није имао најпријатнија искуства са својим презименом, он је, не знајући Енглески погледао у мене, из чега је она схватила да сам ја четник. - Морам да вас загрлим и пољубим, рекла је сва усхићена и то тако страствено урадила да сам помислио да не бих морао откривати забуну. Брзо је објаснила да је њен тата Личанин, чувени четник из рата и да ће му бити много драго кад му исприча да је срела правог који се није устручавао да се презива Четник. Колико је био жив саобраћај кроз наш стан свједочи и следећи бизаран догађај. Душка из Бограда која је била одсјела код нас у Њујорку, се једном нашла на сједишту поред једног Енглеза у авиону из Лондона према Београду. Привлачној Душки Енглез је наметао срдачан и лежеран разговор о свему и свачему и питао је да ли је пуно путовала и да ли је некада била у Америци и Њујорку којег је он, по његовој причи, добро познавао. Када је рекла да јесте и то на Квинсу, он је рекао да је тамо бивао и он, кад је рекла у Форест Хилсу, и он је био тамо, кад је питао у ком хотелу, она је рекла приватно у стану код пријатеља у згради на 112-ој улици и 71-ој авенији, и он је био тамо, кад је рекла на 3-ем спрату, он је забезекнуто питао је ли код Мирјане и Ратка, гдје је и он био једном на ручку заједно са Перицом, мојим и његовим колегом са студија. Биљешка о аутору: |
Видиш ону зграду у средини,
Орлови би у несвијес’ пали!
И сеири мојом нелагодом
Ратко Пићурић рођен је у јануару 1942. године у Дубровском, селу на бријегу кањона Комарнице који почиње кањоном Невидио у подожју Дурмиторског масива. Након завршетка гимназије у Никшићу и понуђеног стипендирања - јединог начина за наставак школовања, први пут размотра и опредјељује се за студије технике. Завршио je Машински факултет у Београду. Избором технике, похрањује на неодређено вријеме младалачку жудњу за писањем. Дјелимично је задовољава сталним усавршавањем знања страних језика и оспособљавањем за превођење стручне литературе са српског на руски, француски и енглески и обрнуто. Ради као инжењер и руководилац у фабрици лежаја на пословима сарадње са страним мултинационалним компанијама. Пословно путује у више земаља свијета а 1980. стиже у Њујорк са задатком пласмама, тада, југословенских лежаја у Сјеверну Америку. Послије пет година враћа се у фабрику у Београду, да би 1991. поново дошао у Њујорк да руководи пословима заједничке југословенско-америчке фирме. Након увођења санкција и затварања заједничке фирме остаје без посла у Њујорку. Тада оснива приватну породичну фирму Мontamer Corporation у којој ради, са члановима најуже породице, до пензионисања 2007. Као пензионер проводи подједнако вријеме у родном Дубровском, Београду и предграђу Њујорка, Вест Најаку. Жељу за писањем, за које никад није имао довољно времена, почиње остваривати као пензионер. Његова прича, коју Дијаспора доноси, Прапотомак војводе Драшка у Њујорку, вишезначна је. Потиче из циклуса његових причаКако сам се сналазио у Америци и уводна је у овај циклус истинитих и литерарно и документарно гледано изузетно вриједних прича о животу у туђини. Разгледница којом опјевава Њујорк као што је његов величанствени узор некада опјевавао Млетке, изазвала је чудесан одзив прималаца и допринијела је да аутор настави ревносно, радећи свакодневни посао, води биљешке о занимљивим догађајима у којима учествује, или за њих сазнаје. Данас их, као пензионер, претаче у радо читане истините приче. Говори и пише српски ијекавским, Вуковим, дробњачко-дурмиторским нарјечјем. Један број прича Ратка Пићурића, из истог циклуса, објављен је на сајту
