listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Слика прва



На сваком углу, а дуж Булевара ЈНА сваких десетак корака – продавци бензина. Пластичне флаше и посуде, цене на картону. Зелени се „босанско“ гориво прошверцовано из братске Хрватске. Поред цигарета, то је једини уносан посао за средњу класу и факултетски образоване Београђане, а једино иностранство нам је Република Српска. (Међународни старатељи постепено раде на томе да буде све мање српска, јер то води срећи, благостању и демократији.) Тамо привреда не ради, Срби се гложе око власти, из разрушених кућа буја коров, кило меса десет марака, шест офанзива нико не помиње, а СФОР свакога дана некога ухапси а некога смени...



Пише: Драган Лакићевић

Док је трајало бомбрадовање Србије, мислећи да је то најгоре што нам се може догодити, многи су помислили: после овога ништа неће бити као што је било.



Да ли је сад тако?



Бојим се да није. Да је оно што је било – ојачало. Да од зла има и горе. Од несреће – страшније.



Морални војсковођа, кад изгуби битку и изгину му војници – оде у пензију. (Велики војсковођа и сам погине са својим ратницима.)



Моралан човек, који начини губитке – у фабрици, у спорту, у држави – подноси оставку.



Код нас то није случај. Код нас буду још унапређени они који су нас упропастили.



Срби тек у овом веку уче да губе битке, а они који их у последње време воде – нису ни Срби. Зашто би они који нису Срби осећали и сносили одговорност за српске несреће?

 Има ли краја нашим губицима: у људима, у територијама етничким и државним, у националном капиталу, у материјалним добрима?



Слика друга

Јули је био месец киша и поплава. Вода продрла у њиве и усеве, у куће и полицијске станице, понела мостове, стоку, предмете. Као да је оним ракетама и летелицама поремећено небо над нама, па су киша и сунце – казна и опомена! Као да је и Бог прешао на њихову страну, а ми не знамо ни ко смо... У августу, пак, хаварије са струјом. Мислимо на зиму, као онај цврцак из старе басне, мада играмо и певамо као да се ништа не догађа.



Симбол зла – најскупља српска реч

На најгори могући начин Србија губи, а међународна заједница силеџија и пробисвета узима и Косово, дајући га албанским разбојницима.



Косово више није ни српска метафора, ни симбол прошлости и културе средњег века, нити амерички полигон силе, тј. НАТО-база на правцу према Каспијском басену. Косово је сад – у режији међународне заједнице и мафије, војних силеџија из најбогатијих крајева света – место прљавих злочина, симбол зла. Поље мржње, смрти, злочина, страха, људског пораза.



Какво проклетство! Колика казна за српске светиње! Толики жиг срама!



Кажу да су, под бомбама НАТО-пакла, паравојне формације, неки изроди и нељуди нашег порекла чинили злочине према шиптарском живљу и имовини.



То Срби никад нису чинили. Ако сад јесу, биће проклети који су чинили! Србима од тога нема теже казне!

 Сад, кад је светска војна сила, помогнута Русима, ушла у Косово, кобајаги да некога тамо заштити, измири, организује – Шиптари с Косова, из Албаније, одасвуд – пале, убијају, прогањају...



Иза свега тога стоје и међународна заједница и режим у Београду. (Режим у Београду није сам. С њим још сарађују Тито и партија, авнојски дух, па и режим Титограда, који је само привидно променио име.)



Мајкл Џексон, не онај црномањасти певач и играч, већ НАТО-официр, командант српске судбине, вели да његова војска која је дошла да по Косову заведе ред и заштити немоћне – не може бити свуда где Шиптари убијају Србе (рањене Србе – закољу у болници!).



Шта су се онда уопште мували око Косова?



Зашто су узели Косово Србима, какви год да су Срби? И оним Шиптарима, да би га сад дали горим Шиптарима?



Зашто су бомбама и ракетама разарали Србију кад нису у стању да учине ништа боље од онога што је учинила Комунистичка партија, која је обећала Албанији – Косово. Преварили људе, који би можда живели нормално, говорили свако својим језиком, ишли свако у своју богомољу... да није било проневере, подвале, лажи...



За међународну заједницу вероватно ништа не значи милион мртвих Срба и Шиптара. Они имају своје циљеве, војно-стратегијске планове, медије, дипломатије. (Сад им треба на стотине милијарди долара да потроше на оно што су сами разорили. А да су те паре, пре разарања, дали Србима и Шиптарима, ничега не би било. Поготово не би било мртвих.)



Питајте старе Косовце – и Србе и Шиптаре. Ако још постоје, ако им мозак није заслепљен од злочина и освете!



Један стари професор из Пећи, старином Црногорац из Прогоновића, прави и скрупулозни Србин, причао ми је како су некад, чак и после Другог светског рата, Срби и Шиптари лепо живели. У женској занатској школи, ученице, већином младе Албанке, њега су волеле и поштовале више од иједног наставника Шиптара... Онда дође 1966. Политичке ујдурме. „Све почиње одозго, од врха, од власти“, вели професор.

 Сад су на делу све штеточине – стране и домаће. Све што може наудити човеку и истини и поштењу – ради на томе. Све што се још може упропастити – да се упропасти.



Слика трећа

На бившем југословенском мору нема туриста. Јављају да чак ни на хрватској обали сезона није успела. На некад препуним плажама – седе групице људи. Ко се може сунчати и одмарати надомак гробља?... Оштећене пруге и путеви, срушени мостови. Море далеко. Скупоћа, сиротиња, брига – све је захватило људе поремећене потресима последњих месеци последње деценије. Колико су ти потреси пореметили ум тек ће се видети... Хоће ли деца у Котору зазирати од деце која на плажи говоре екавски?



Одлази ли Црна Гора?

По свему, ево, одлази и Црна Гора. 

Лакомислени у Србији вајкају се: што не оде Србија? (Као да има куд да оде Црна Гора, камо ли Србија.)



Међутим, није страшно ни то одвајање живог меса, колико је ужасно схватање тог одвајања. (Глупост, површност, саможивост, завист... – све снажне српске особине, једнаке и у Црној Гори и у Србији.)



Шта у људским главама то одвајање значи после осамдесет година једне државе и расула српске нације? Шта и они тамо и ми овамо, тим поводом, осећамо?



Хоће ли се бар мањина сетити да су разлози тој деоби – вулгарни и приватни?



Откуд толико незнања, зла, себичности, рђавих намера у нашем човеку овог доба?



Зашто најгори људи у Србији буде најниже мисли у Црној Гори – и обратно? Откуд најгори на сцени? Где се одлучује о судбини народа и држава?



Но, дај Боже само да буде мирним путем. Подразумева се да паметно и поштено не може бити. Али, ако се одвоји глупост од глупости, зло од зла, обмана од обмане, манипулација од манипулације – и од тог раздвајања има користи.



Можда ће та деоба лакше довести до сазнања - да су се најгори и најдобронамернији режими у две државе истог народа сукобили на штету тог народа, око личних и ниских интереса, који личе на њих саме. При том, ни од чега нису презали. 



У Црној Гори (писао сам о томе у претходним бројевима Дијаспоре) кључа антисрпска хистерија. Предводе је државни режим, медији, послуга и неколико провинцијских јавних личности.



У Србији слично. Предводници су: државни режим са својим медијима, завидни и инфериорни. (Све чешће се чује реченица „Сад кад оде Црна Гора, биће слободних станова и радних места у Србији, на Дедињу...“ – је ли то Србија?)



У општој јагми ко ће шта зграбити: аеродром, шверцерски канал, амбасадорско место, царински прелаз, шлепер робе – нико се неће сетити свог имена и презимена, традиције и историје, школовања и летовања, хлеба и соли. Најлакше заборависте, браћо, почело и порекло: дедовину Светог Саве, Карађорђеву постојбину, порекло Вука Караџића, Његошеву државу и реч? 

Како ситносопственички интереси и мозгови потиснуше онолику националну енергију од пре десет година? 



Шта се десило са српском памећу?

 Већ и врапци знају – рекло би се слободно – како је, после Босне, Косова и Црне Горе, на реду Санџак, па Војводина...



Слика четврта

Пет месеци траје школски распуст. У неким школама још спавају војници, јер су им касарне дигнуте у ваздух. Деца су већ заборавила покоје слово, таблицу множења, лектиру... школе нема ко да окречи. Хоће ли бити пара да се до зиме замену стакла које су на учионицама поломили власници слободе и демократије – НАТО-спасиоци? Да ли ће наставницима дати плату? Хоће ли ови почети наставу у септембру? Пошто ће бити свеске и патике, кубик дрва? Немири и потреси тек предстоје!



Живота и уметности ипак има



Док се све раздраба, људи живе све горе. Посла све мање. Многе су фабрике биле у рђи и пре бомбардовања.



Ипак, има лепих вести. 



Деца из Математичке гимназије била су опет међу најбољима у свету.



Сликари, глумци, редитељи, спортисти.



Српска црква прихватила је Бећковићев предлог да хиландарска Богородица Тројеручица буде заштитница српских песника. Боље речено, да је већ била, јер без ње не бисмо имали Светог Саву, Његоша, Бранка, Дучића, Десанку, Црњанског, Васка, Стеву, Матију... Откуд и мени снага да ово пишем, да ме неко не храбри!



Ваља се уздати у помисао да Бог још није завршио стварање света и да он, који не ради напречац, него миленијумима помери по камичак - још понешто има да поправи, бар док његова блудна људска деца постоје на Земљи.

 

                                                Dijasporа/ Diaspora, година II, 1999., број 10
                                                                                                                                              Stokholm – Stockholm
Двојезични шведско-српски часопис за културу