listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu
Књига о странствовању
 
 
 
knjiga333Тихомир Барбуловић
Наслов: Српске стазе у Скандинавији
- Прилози за историју српског исељенштва
Издавач: Доментијана д.о.о. Београд, 2018. године
Тираж: 1000 примерака
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

          У Скандинавији, прво у Шведској а потом у Данској, у последње две године појавиле су се две књиге у којима је, између корица, похрањено обиље грађе о српском расејању (једна од тих је ”Сапутник и сабеседник”, из 2016. од издавача овог часописа).

Најсвежије истраживање о странствовању Срба у Данској, Норвешкој, Шведској и Финској обавио је Тихомир Барбуловић. И одмах да кажемо аутор је оставио драгоцене прилоге за историју свеколиког српског странствовања за које матична земља Срба не показује потребно интересовање. На почетку првог од пет поглавља Барбуловићеве књиге то се експлицитно, с пуним правом, тврди:

          ”Бог наш драги једино зна колико Срба има у расејању!

          Многи сматрају да је то више од једне трећине свих овоземаљских Срба. Српски народ расејан је на свих пет континената, а држава Србија и даље не зна где су јој деца, колико их има и шта делају. Срби су један од ретких, ако не и једини европски народ који нема историју своје емиграције.”

          А могла је и требала Мајка много штошта научити од своје деце по белом свету. Својевремено бринећи о очувању српског језика и културе у туђинштини Срби из различитих земаља са Балканског полуострва (не како се данас погрешно говори ”из региона”), иницирали су још далеке 1826. године формирање Матице српске. Док се Матица развила и израсла у респектабилну институцију културе, и под чијим кровом живи најстарији живи часопис за културу у свету, Србија годинама експериментише о успостављању функционалне везе за својим расејањем. Почело је формирањем Минстарства за Србе изван Србије да би се дошло до најнижег нивоа- Управе за сарадњу са дијаспором при Министарству спољних послова.

          Две књиге о странствовању Срба по Скандинавији управо указују на потребу да Матица српска, на плану очувања српског језика и културе, гради мостове ка Србима у расејању а да Министарство за привреду остварује везу са Србима који нађу или могу наћи интерес да улажу свој капитал у Србију. А таквих је било и увек ће их бити. Питање је да ли ће их Мајка чути и призивати к себи.

          Књига Тихомира Барбуловића подељена је у пет поглавља: Настањивање Срба у Скандинавији, Црквени и верски животСрпска штампа и црквена издањаКултурна Друштва и УдружењаЗнамените српске личности у Скандинавији. На крају књиге објављено је више фотографија и докумената који су у директној вези са садржајем књиге.

          Посебно је интересантно прво поглавље у којем аутор, на основу обимне архивске грађе, осветљава долазак и живот Срба у Норвешку. Везан је за Други светски рат и немачке логоре у Норвешкој. Један број некадашњих заробљеника није се вратио у комунистичку Југославију, него су остали у Норвешкој и Шведској. Пишући о томе у овом, али и у другим поглављима, Барбуловић користи, што је веома важно, норвешке, шведске, данске и финске изворе података. Ово али и друга поглавља завређује пажњу, јер расветљавају веома добро живот српске дијаспоре у Скандинавији. Колико је аутор био темељит говори поглавље које се односи на истраживање о животу српских удружења и клубова у Скандинавији. Забележено је, примера ради, постојање две националне организације Срба у Шведској са именима и седиштем удружења и клубова. Забележен је чак и број чланова које, у време писања књиге, (крај 2018.) окупљају та удружења. Остала су забележена имена удружења и клубова која су се, у међувремену, нажалост угасила. Вредан је истицања и део који говори о духовном животу Срба у Скандинавији. Овде на северу Европе делује скоро двадесет парохија СПЦ. Дванаест је православних храмова од којих су два манастири. Један манастир и још два храма, међу којима је Саборни храм Светог Саве у Стокхолму, подигли су верујући Срби из темеља, док су други купљени и прилагођени Божијој служби по православном обреду. Аутор је то забележио, а ми само подсећамо да православни Швеђани још од времена патријарха Германа а од недавно и Норвежани са три парохије делују под јурисдикцијом Српске православне цркве.

          Одмах по масовнијем доласку Срба у Скандинавију шездесетих и седамдесетих година прошлог века покретане су новине. Прво се појавио Југословенски лист. (Након распада Југославије и одвајања националних савеза Хрвата, Словенаца, Македонаца од Југословенског савеза и први пут формирања Босанскохерцеговачког савеза, Југословенски лист променио је име у Наш лист. То ће допринети да се национално свеснији део српског расејања одвоји од Југословенског савеза који је такође променио име у Свесрпско-југоловески савез. То ће, нажалост, ударити темеље поделама међу Србима који данас имају две националне организације у Шведској; Српски савез и Савез Срба прим. ред.). Усељеници из Југославије који се нису слагали са друштевим уређењем у СФРЈ из које су стигли у Шведску, баштинећи демократска достигнућа ове земље, формирали су, Југословенском листу, опозиционе листове; Ми у Шведској” (уредник Дојчин Вуксановић) и Југословен (уредник Марко Милуновић). Барбуловић бележи постојање тих листова иза којих су стајали тада истински Југословени; Срби, Хрвати, Муслимани, Словенци и Македонци који су пригрлили друштвено уређење какво је шведско. Барбуловић је посветио, и то је веома значајно, нешто више пажње ”Југословену” а у поглављу о знаменитим српским личностима у Скандинавији и његовом уреднику Марку МилуновићуЗаслужује та тема да јој се враћају истраживачи српског странствовања и заграничног живота људи из некадашње Југославије. Сазнања након читања књиге Српске стазе у Скандинавији у то нас увјеравају. Њен аутор, позивајући се на истраживање часописа Дијаспора, забележио је и друге наслове новина које су излазиле у Шведској и Скандинавији. Нажалост данас нема штампаног медија на српском језику у Скандинавији.

          Све у свему поздрављамо појављивање књиге Српске стазе у Скандинавији!

          Уз наше издање књиге ”Сапутник и сабеседник”, није претерано рећи, добрано је расветљен живот српског расејања у Скандинавији после распада Југославије до наших дана. Надат се да ће се појавити аутор који ће истраживати ранији период. Јер, како смо једаред забележили на страницама штампане Дијаспоре, живот Срба у Шведској, па према томе и у Скандинавији, јесте вредан ”рудник” злата у који се ретко залазило. А било је и има потребе да се то учини посебно од стране оних историчара који се интересују за историју КПЈ. На страницама већ споменутог ”Југословена” који се чува у Националној библиотеци Шведске, Барбуловић на то указује у својој књизи налазе се докази о фалсификовању кључних докумената конгреса КПЈ у Вуковару. Победила је социјалдемократка а не бољшевичка идеологија. Међутим комунисти су се побринули да не буде тако. Подносилац реферата Живко Топаловић пао је у њихову немилост. Осуђен је и забрањен му је, после рата, повратак у Отаџбину. (Дијаспора, јануар 2019.)