listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu
Милосав Славко Пешић
 
 
Истина је
 

Поднаредник српске војске Илија Константиновић, фанатични трагач за златом имао је невероватне снове. Јављало му се у сну као и на јави да је у смедеревској утврди закопано силно благо моћнога деспота Ђурађа Бранковића. Закопано, па шта? Он ће скривено наћи, али најпре мора да принесе жртву. Потребан му је садруг који би га преклао и крвљу из срца и јабучице натопио место на којем је злато закопано, које је само њему знано јер га је у сновима јасно видео. Мора да опосли што му је казано, што је записано. А писано је да ће поднаредник наћи што год жели ако моћно снева, злато најпре и највише.

Месецима је поднаредник тражио некога ко би у његове снове ушао, преклао га, ископао срце и јабучицу, на казаном месту крвљу земљу натопио, потом срце и јабучицу вратио у поднаредниково тело и латио се ашова. Кад ископа за два ашова наићи ће на посуду с водом живота, пошкропиће ране поднареднкове те би тај ускрснуо да заједно до блага стигну.

Поднаредник Илија Константиновић убедио је Влаха Василија Радуловића да учини потанко како му је казано.

Била је година 1892.

А потом...

 
Вијест из старих новина која је инспирисала рађање ове приповјетке. Кликањем на слику можете видети ову вест из 1892. године

– Сујевјерје. У Смедереву се у прошли понедјељак догодило ово грозно убијство. Један је коњички поднаредник, увртио себи у главу, да он мора ископати велико – цар Радованово – благо, те да би до тога дошао, ево како је он изкомбинисао у својој ћупи.

Он је наговорио једног лудака – Влаха – коњаника , да га закоље, те кад га закоње, да му извади срце и гркљан, те да накапа крвљу оно место које му је означио. Кад накапа – рекао му је даље –, онда да копа, те ће наићина једно стакленце с водом, и том вод ицом нека га полије, па ће одмах оживити и онда ће доћи до грдног блага.

Луди влах послуша га, и све уради, како му је поднаредник заповедио. Кад је видио, да нема стакленцета са водом, он се поплаши, те отишавши на Дунав, опере се од крви и легне мирно спавати. Сутра дан, кад се видело да нема поднаредника, учини се узбуна и на питање, да л ко зна где је, изиђе Влах и каже све по реду шта је урадио. По том су га затворили и сад чека осуду.

Ето до чега сујевјерје може човека довести .

Ново време, Земун, година 4, број 28, недеља, 5. април 1892, страна 4

... много година касније

Уснама миче, гласа не пушта


Ненадано усни Василије сан какав никад није па, пробудив се, вас у зноју, дрхташе дуго као вејка на ветру.

Потом га, изнова, умор сколи: ни да спава, ни да бди.

Све молитве се истрошиле, невидне, као да их не бје.

Слике, чудесне, застрашујуће, неразумљиве, на крилима лептирица лете, лете, лете.

Промичу свакодневно.

Муче га обноћ, растржу обдан.

Гласови.

Крици.

Вапај.

Мрмор.

Језа.

Пошаст.

Крст.

Страх, страх брате мој.

Страх неизмерни, непропадљиви.

Страх све сатире, свакога сломи.

Страх.

Не може се, кроз собицу проћи. Крцато све је.

Питај Бога чега ту све има.

Највише непотребног баласта.

Ништа опипљиво, а тесно као у пилећој гуши.

Више ни дисати није лако од праха с крила лептирица.

Од слика. Од приказа. Духова. Наказа. Море.

Спаси Боже и саклони, трепери незнаног јереја далеки глас. Кроз прах с крила лептирица назире се да у испруженој руци држи нафору.

Залуду молитва, залуду кајање.

Усни Василије, кад за хип у вртлог паде, да час је куцнуо да сагради себи ковчег од дрвета гофера, и начини прегратке у ковчегу; и да га затопи смолом изнутра и споља. И да га начини овако: у дужину да буде триста лаката, у ширину педесет лаката, у висину тридесет лаката.

И да буде на три боја:

први, доњи, за слане,

други, средњи, за горке,

трећи, горњи, за сухе дажде,

сузе наше, непресушне!

Не учини ли што усни, дажди ће, слани, горки и сухи пресолити, загорчати и осушити штогод је на земљи. Затроваће све, затрети свако живо биће.

Василије неуки, кротки, грешни засигурно биће за све крив и светина ће га омрзнути и болести ће га сколити и живеће у мукама најгорим, човека недостојним, ако икоји дан још доживи јер ће га дивља светина, која за милост не зна, растргнути, рашчеречити, линчовати.

У њ ће прстом упирати сусељани и когод стигне. За све што не ваља, за све што крене наопако на кугли земаљској, Василије наивни и недужни, крив биће.

И језиком га оплитати, опадати и гори и једнаки; ретко бољи јер их је и тако мало.

Смрт ће, слатку, молити и неће је измолити.

Ране ће, попут пса, лизати док га пацови не поједу, видати, века неће имати.

Ни да живи, ни да мре.

Кајаће се, опроста бити неће.

Не могу му наудити ни попут шваљиних иглица оштри зуби пацова што се коте по кутовима собичка, скиче, уједају, пентрају по Василију, гризу му усне и завлаче у уста, откидају и једу комаде ушију, завирују му у очи, мокре по храни и скорелој прљавштини посуђа, сејући смртоносне супстанце Leptospiras.

Не може се Василије решити мука.

Мора да живи, макар бесмртан постао, да окајава.

Све ће му, уз чемер и јед, леђа окренути и лице изровашити.

И семе проклети. Име ће му заборавити, трагове затрети. Као да никад био није, нит земљом ходио, нит водом бродио.

Најближи ће га љуто опадати.

Сагради ли брод, спашће се, ако погоди дан и Бог да.

Даће Бог ако другоме није обећао. Тако је најлакше помоћ не пружити.

Никола де Архилупис, деспотов високи чиновник, склањао се од свакога дажда. Од овога особито.

Зна логотет да то нису само просте капи, није то летњи пљусак што набора прашину и испари, и да ће му се, не склони ли се, разјести шешир од 96 наживо драних животиња, урешен пуцадима кулинана што му путе, крешући светлост, обасјавају боље од звездане ноћи и свакога свица.

Увек би се Никола де Архилупис, ослањајући се на вернога Друкшу, на његову домишљатост и жељу да госпару угоди, склањао с ветрометине и машао овчијега меха са смедеревским ризлингом, милог му годишта. У истом је овчијем меху Друкша држао две јареће мешине с ледом и планинском бистрином. Зибала се хладовина да вино буде расхлађено колико је потребно да разгали пробирљива деспотова писара.

Опаки су то дажди. Кад би когод имао Сенекину стаклену куглу, видео би, у тим капима, као Захариас Јансен (Zacharias Janssen) што у животу снио није.

Писар не имаде времена за сне.

Довољно му би да погледа у длан па да зна да ће живети, упркос свему, колико је казано.

Како Василијеву постељу такну горке, слане, сухе капи, тако малакшу, спаруше се, проспу.

И њега, чемерника, на муке ударе.

Срећа брзо згасне, бол утрне, али не пролази, никако.

Постеља се бели сред ноћи: светлуца се и љеска од соли довољне да напуни седам великих храстових лађа. Што претекне – читавом Свињареву за стоку и свињокољ дотекне.

Довољно претече соли да несрећни трагач за златом, Илија Константиновић, обележи пут наде од Смедерева до градова на мору које ће купити када благо нађе.

Ако нађе.

Василије се, од нека времена, будио сав у чуду, засут сувим даждом који се таложи као лишће у јесен, затрпан сољу која га жестоко разједа да је вас у ранама и црвеним печатима док му горчина до грла утробу диже.

Душу би испустио али она неће да оде, не напушта га, измореног, исцрпљеног.

Смрт и судба, с невољником инат терају.

Све га сврби и кожа пуца као изношена антерија.

Тек што му понека рана зарасте, јави му се Радован, огледаличар, трговац нирнбершком робом, да му ране ољуска и красте позоба.

"Зар ниси видео у мом огледалу на дах да блага нема?" увек га исто пита врускајући красте док му љуспице из пуних уста излећу као винске мухе.

Василије, наиван попут детета, слеже раменима.

"Шта ти би да се с лудим поднаредником у коло хваташ?" чуди се. Одговору се не нада.

Ма шта Василије чинио од упорнога дажда не може умаћи: као од суђаја.

Да брод гради не имаде ни пара, ни грађе.

Ни дрвене, ни људске.

Понајгоре: издаде га снага. Без жара је.

Најгоре чини: судбини, која за милост не зна, предаје се кукаван, чемерник.

"Хоћеш мало праха, муке да прекратиш?" нутка га Милија. "Ништа ти не тражим, душу да искупим."

Звиждуће Милија док нутка прах аманита, као да се звиждуком искупљује за све што учини и што намеран је.

Од неког времена Василије у снове не верује. Довољно му је јада нанео онај што се јави поднареднику пре два столетија.

Онај што га уништи.

Али овај сан, страшни, нит попушта, нит напушта.

"Смилуј се Господе!"

Покушава Василије да одговори Радовану; уста заман отвара, речи се не чују, нема их.

Даха нема.

Од гласа ни помена.

Све је пресахло. Стало. Нестало. Непоменик можда зна путе до непостојећега.

Сваког дана у животу, повери се Василије у часу краткотрајног зрачка светлости, размишљам и кајем се што се приклоних лудоме поднареднику. Од тих слика не могу мирно ни да живим ни да мрем.

Живота, јасно је, више нема. Не постоји. А смрт не долази.

Василије је још жив, мада мртав столећима.

Коњ, берберски, с маленом, једва приметном зифтаном звездом на челу, пред кућом се пропиње. То је вероватно онај снажни, лепо формирани млади ат што је у службене књиге уписан именом Барбадос. Василије се сећа као кроз маглу да је поднаредник Константиновић од уранка до заранка ата звао Северни Ноћник, од смираја до свитања Јужни Метеор.

Понекад није сигуран да ли се то он сећа живота или неко други из њега говори. Има ту неког врага.

П ричало се да берберски коњ има и тајно име које је у пуку знао само поднаредник јер му га је он и дао. Моје Зрно Зоби, шапутао је поднаредник ату у ухо тајно име као да сипа басму. Коњ би се увек стресао и ознојио када би чуо поднаредника како шапуће те чаробне речи, магијске, тајновите. Успињао се, њиштао. Главу полагао поднареднику на раме, мењао расположења, понашање.

Њишти Барбадос.

Ногама копа, бакрењака ниоткуд.

Нико да ата ухвати, сапне, нахрани, напоји. Да га смири.

Нежну реч у ухо да му саспе. Грумен шећера понуди.

Чује ли га ко, види ли га ико?

Ко ће кроз ухо да му протне смирујућу причу, лепу реч, да га потапше, благо, с разумевањем?

Барбадос ли је или који други, незнани ат?

У ноћима пунога месеца Василије види војно-судскога писара Гојимира Стојиљковића како му се цери док претура и њуши списе поручника Андреје Шушкаловића.

Све их заврат баца.

У зору, тек што се сунце измигољи, Василије види себе, окованог: воде га на суђење, други пут види да иде на стрељање, понекад види како му у сусрет иде насмејан поднаредник Илија Константиновић. Војник се озари, усхити, потом стиже грубо отрежњење, после којег му је веома лоше, пада у депресију коју смењује агресија, бес, па изнова нагла апатија.

При смирају дана, у руменим зрацима сунца, види обрисе фигуре војно-судскога поручника Андреје Шушкаловића у беспрекорно сашивеној униформи боје труле вишње: нуди му чашу воде и столицу да седне.

Увек, притом, ноге Василију задрхте.

И увек га дирне поручникова благост којом се за њега, недостојна, стара.

Капи су се, набијене порукама као шипак семеном, отварале подједнако брзо и безгласно, дводелне, троделне и четвороделне.

Троделне, мада Василије не разумеде ни јоту од свега, као што јаничари и осиони Турци по рођењу не схватише Марине квипусе, заузлане поруке староме Ђурађу, криле су јецаје Маргаретине, дневне, ноћне и поноћне; четвороделне, каснећи онолико столетија колико келија имадоше, носиле су несрећноме деспоту Ђурађу, за чијим благом је Василије по наговору поднаредниковом трагао и руке окрвавио, вајкања, клетве, уздахе и бугарштице.

Чак и пет наредних колена, Катаринина и Марина, оних што исплакаше и испратише и пет колена Ђурађева и Иринина, оних којима беху упућене, и пет Лазарева, који не знаде ни шта је било ни шта ће бити, и пет Гргура Слепога, коме је одвише и властите несреће, и пет брата му Стефана Слепога, који не знаде ни једну бору супруге Ангелине, ни ликове деце своје, и пет незнаних Тодорових и пет детета Јелене што одоше са овога света да им се ни гробишта не знају, не могу се уздаха ослободити, а сузе, као чворци, једнако слећу на Василијеву просту постељу.

У њему одавно пресахну свака жеља.

Слабост га сатре. И квипусе Марине око врата стежу. Не може да дише. Не може да говори. Чему говор ако су речи усахле?

А лакомост, негдања, још окајања иште.

Мислио је само када ће, већ, истински, мрети, е да се спасе, скраси, одмори, одахне и окаје има ли ишта и рашта.

Вавек има, али се не да увек.

Пружа руку да узме Милијинога праха, али се овај, лукавац, измиче.

И једнако му прах нуди. Зивка га. Мами. Па се измигољи. И наново нуди.

Игра се, чека препоруку или га некуд води. Вуче у тмину.

Сенке, причине. Привид.

Магла.

Између њих столетија, унакрст, препречује.

"Ходи Василије, чедо моје, лизни прах од којег се нико не поврати, који води на путе са којих се нико још не врати" мантра Милија, "јер прах је овај бољи од фирентинскога мириса браће Руђери који нико не удахну дваред, нити га, потом, описа. Дођи, сине мој, у пределе у којима изван смрти смрти нема."

Горки ветар, за који Василије никад раније није осетио ни чуо да дува овим крајем, био је несмајник с Босфора. Носио је заосталу тугу, бескрајно дугу, непролазну, од многих нити исткану.

Кроз ћурлик преморенога ветра, понекад је разабирао имена Маргарете, Кантакузине, потом, као да није најбоље разумевао, понављала се имена Маре и Катарине, повремено, као сенка да мине, фијукнуо би празан Гргурев, Стефанов или Лазарев знамен, минуо би, каткад, нејасни, као лелек, лик занавек младога најстаријега Ђурађевога чеда Тодора и вечнога детета Јелене, па као сабљин рез, Мурата и Мехмеда, Улриха Цељскога, деспота Ђурађа, кира Ирине, митрополита смедеревскога Атанасија, београдскога Григорија, браничевскога Саватија, рашкога Никодима, призренскога Михаила, челника, логотета, јереја, дохијара, хорепископа, инока, ђакониса, презвитида, протовестијара, покојег протопопа, мнозине пехарника, стегоноша, пронијара, аколута, остијара, псалта, еклесијараха, протоканонараха, таксијараха, анагноста, војвода, скоротеча, небројених црноризаца, пустиножитеља, хедонисте Николе де Архилуписа, најобразованијега папе Пија Другога који је, у дугим зимским вечерима, док је лелујао мирис тамјана, истрајно писао учена писма Мехмеду Другом Освајачу саветујући га да се приволи хришћанству.

Покадшто би минуо необични умилни фијук, проносећи незнано име тихомолитеља, не само исихијасата хиландарских.

Читави европски дворови и безверни султани шетаху као да су сред велебне раскоши својих одаја, кроз Василијеву тескобну кућу, кроз сиротињску собицу у коју се скрио, као одјек, далек, тешко разговетан, готово неразбирљив, казујући имена њему, вала, одвајкада и довајкада, посве незнана, неразумљива, неухватљива, далека.

Паук не може, на миру, од промаје што имена носе, мрежу да распне, нити да повеже и учвори.

Непрекидно му се мрежа тресе као да небо премрежује.

Ветрови фијучу, дажди лију, као да се потоп спрема дужи, тегобнији од претходног. Небо се свакичас отвара. Као да Творац кибле празни на дело своје.

Лађе од гофера ниоткуда.

Со упорно, истрајно нити гризе. Од суше се нити расцветавају као на Мариним квипусама.

Именитни се у мрежу лепљиву хватају, кидају је с гађењем и досадом.

Немаш где главу да склониш.

Понеко име Василије наслућује као да препознаје ослушкујући далеки бруј, али чему?

Коме је он скривио што је неук, наиван, безвољан, по заповести, преклао поднаредника Илију Константиновића? И да ли то још испашта или се сваљују греси на његова нејака плећа да би се други спасили?

Свакога дана је грешни Василије, када се на кратко поврати од снова, склањао – као упорно семе пркоса – сасушене капи.

Одвајао је, стрпљиво, као покору, по васцели дан, имена, дозиве, јавке, молбе, преклињања, фијуке, јецаје, вајкања, клетве, уздахе, нарицања, заклињања.

Бруј.

Ослушкивао је поруке апостола Јакова и Петра.

Јецао.

Промицали су возгласи. Јектеније, прозбе, стихире.

Кондаци Романа Мелода. Зачала, акатисти, икоси.

Житија.

Ноћу би их опет чуо, мира му нису давале утваре, крици, шапутања, море.

Крстна словеса не помогоше.

Затискивао је уши воском и оловом, узаман, узаман. Восак и олово једва су се држали у ушима које су оглодали пацови.

Некаква птичурина лети кроз собу. Види се њена огромна, страхотна сенка, али ње нема.

Мамили га, вабили, мађијали незнани гласи, заклињали, клели, у дубине вукли.

Молитва, једина, коју је у младости наизуст изучио и највећи му наук би, још му је у сећању као што бје на почетку. Мада ју је усрдније и од великосхимника и заветника, пустиножитеља и молчалника чатио, хасне не би:

Отче наш, који си на небесима,

да се свети име твоје,

да дође царство твоје,

да буде воља твоја и на земљи као и на небу...

Окренуо му је једини уточник леђа, не збори, не ромори; нит помаже, нит одмаже.

...Хлеб наш насушни дај нам данас...

Оста, тужни Василије, сам, на искушењима већим од свакога греха. Ништа се не помера. Ни влат.

...и опрости дугове наше

као што и ми опраштамо дужницима нашим...

Снове је затварао у тегле, трошним воском из ушију заливао, некакав неразумљиви, готово невидни знак на њих утискивао да их одбрани од Рогатога, над њима мантрао, по кући закопавао, али су стаклене тамнице обноћ, док су нове сање у коло призивале старе, невидно распршивале као мехури од сапунице.

Па га муче.

Черече.

Убијају.

Мељу.

Сатиру.

...и не уведи нас у искушеније...

Летеле су собицом, по сву ноћ, за сенком оне птичурине, чежње и клетве, уздаси и јецаји, бугарштице и лелеци, приговарања и сумње, вере и невере.

С душом се злосрећни Василије није могао ни саставити, ни раставити. Ни жив, ни мртав.

...но избави нас од лукавога...

Само једно име, које је непрекидно ишчекивао да му опрост да, никако се није јављало.

"О, Илија Константиновићу, има ли те?!"

Лик се појављивао, у ноћима дугим, тужним, бесаним, али име се прозирно заклањало иза времена.

"Поднаредниче! Поднаредниче!"

Залуд је зив. Тајац. Без одзива. Мук.

"Јави се, опрост дај, ако Бога знадеш!"

Лозинке су одложене.

Затомљене под језиком.

Далеке, као заборављене.

Деспот, или то бје сенка његова, дух несмирени, седео је у ћошку као скромарх, капи отварао кано шкољке испијајући их, грче од жучи. Отимао је, још, од чудних гласника судбину своју, деспотства свога земаљскога, царства небеснога и порода несрећног, жртвованог.

Логотет, као утвара, с натученим шеширом од цибилина и 96 наживо драних животиња, седео је издаље, у другом куту, на шкрињи с књигама и змајуром из Лигурије, бележећи, помно, предано, сваки деспотов миг, мрмор, јаук. Крет. Дрхтај. Срк.

Одране животиње ометале су га у записивању.

Цвиљење је несносно. И ране на прсту деспотовом не зацељују, уцрвљане.

Ране на Василијевим рукама не могу да зацеле – пацови их с времена на време већим и грознијим чине.

Правио је учени логотет граматичке и правописне грешке.

Мешале се деклинације.

Старост је узимала данак ономе што време преста да збраја петога дана, месеца првога 1445. по Христу, 848. Мухамедове и 6953. од Постања.

Упркос васколиком логотетовом труду латинштина, којом се, за времена писар дичио, није имала довољно ваљаних, нежних и грубих, префињених и опорих речи да се тачно запише тон и значење уздаха деспотовога, јаука и клетве, а тек ли ће чемер описати Никола де Архилупис на језику хладном, уздржаном, језику без душе, без саосећања.

Можда би војно-судски поручник Андреја Шушкаловић, утегнут у беспрекорно опеглану униформу боје труле вишње, удаљен четири и по столетија од врховнога писара дворске латинске канцеларије имао под језиком прикладније овлажене речи, ушушкане, зализане под пепељавом шајкачом или утуткане у порцеланску лулу из које се лелујао дим као густи мириси у цркви Благовештења.

То више није важно.

Само Илија, поднаредник, за својом лудом главом није тужио, колико за Василијевим страхом. За недоследношћу.

Премештао се из кута у кут: час је стајао над писаревом главом и перовођа му био, окрећући главу да не види шешир од цибилина и 96 наживо драних животиња док су га избрушена пуцад кулинана заслепљивала, час се надносио над деспотовим раменом да гласе ослухне.

"О благу нико да проговори", негодовао је.

Ништа, новог, ма и позно, није дознавао.

Још једна нада мора да згасне.

Гледао је поднаредник прекорно у магловитог, далеког, нејасног, недохватнога Василија, мрштио се над деспотовом тајновитошћу, мрзео логотета због шешира и надмености. Радовао би се да му капу украде, али није могао да је дохвати. Руку је вазда пружао у празно. Измицао је лукави Которанин. Поднаредник је руком очи заклањао: засењивали су га комади кулинана који кад беше изједна довољан би да се сав труд поднаредников исплати, али му живот ништа врнути неће.

Писареву капу поднаредник би драге воље отео, украо, покидао украсе, геме и бисерје.

Та капа поднареднику вредела је више него логотетова глава.

Пред толиким благом не би поднаредник успео ни у сну да зажмури?

Поднаредник је војник: ништа му свето није. За душу да ли је чуо? Боже, каквог ли питања: залуду је расипати речи, зубе мрсити.

Василије је непрестанце у сну плакао, а никад, ваистину, до краја не разумеде где је погрешио па се благо није указало нити се поднаредник вратио из оног живота иако је до последње јоте учинио како је заповеђено.

Такви, речено је и записано, нека памти дерзновени и неповерљиви, не устају пре Страшнога суда.

Хоће ли с неким, онда, поделити благо зна само артиљеријски поднаредник и онај који ову књигу склапа, њишући се у многим љуљкама, загледан у последњу, од 1019 сеновитих одморишта, што је, уједно (кажу историчари заборављајући чувени спис Време мириса фра Антонина или, још старији, папирус Кључ великих мистерија из Еберса) година првога помена Смедерева у повељи византијскога цара Василија Другога (у чије време написан би прозни Синаксар) под којом се толики хлад шири да ваља опрезно, са стајанкама, благо дисати само иза ушију – одмерено, одбројавајући – белим власима које ни копитњак (Asarum europaeum) не може да преодене.

Да ли је то остварење сна?

Не. Не. Не.

Господи помилуј.

Господи помилуј.

Господи помилуј.

Снови се не остварују. Тек се, понекад, прозба услиши или се случај припише Свемогућему али сан, сан се не оствари.

Варка опстаје.

Двери чежње никада се посве не отворе да се срећа обистини, да прхне.

Господе, само варке трају док се премећу у наду и снове.



Пешић у карикатури ПетраПисместровића

Милосав Славко Пешић , песник, прозни писац и преводилац. Објавио, поред других, песничке збирке Књига постања (1972.), Хелена спава с мишицом под главом (1978.), Мали знаци неверства (1980), Тамни вилајет (1983.), Вечерња благост (1984.), Мефистов вез (1986.), Мирна кућа (1987), Смрт је ловац самотан (1990.) и двојезично збирку песама Мастило је горко /Ink is Bitter (2007.).

Сачинио је избор из свог песништва У дом за старе стигао је комунизам (2004).

Штампао фолклористичко лингвистички оглед Женик (1982.), књигу кратких прича Човек против себе (1979.), збирку песама за децу Мачје, мишје и друге (1987.), свежањ лирских записа С љубечитим штовањем (1986.), есеје о глумишту Бенгалска ватра глуме (1997.), Глумци одлазе, сире (1998.) и романсирану илустровану прошлост Смедерева Књига промена (2007.).

Објавио 2011. романе Шака мрака и Исаија.

Изабрао, превео и приредио критички, генерацијски, избор савремених словеначких прозаиста Млада словеначка проза/ Берба небеског винограда (1990.), одабрао, превео и коментарима опремио Моцартове епистоле женама Писма осамљеника (2003.).

Приредио песничке антологије Кад те заболи душа (1981.) и Љувене (1984.),

Поседује личну презентацију на Интернету: www.pesic.name