Руска наука се посветила проучавању византијске историје у 18. веку, тачније од 1725. године када је у Петерсбургу основана Академија наука. Нешто касније почело је ходочашће руских путника и колекционара на Исток, у потрази за писаним споменицима и хришћанским старинама. Врата манастира на Атосу и Синају била су широко отворена за руске научнике и црквене људе. Монаси су им предочавали такве драгоцености, о чијем постојању нису слутили ни европски посетиоци.

Пише: Марија Хартановић

Дана 8. јануара 1846. године, у 14 часова и 40 минута, владика Порфирије Успењски (1804 – 1885), неуморни путник и стручњак за област Историја источних цркава и грчке палеографије, прошао је кроз свету капију манастира Хиландар.

За време свог боравка у Хиландару, он чита рукописни Животопис Светог Саве српског и његовог оца Симеона Немање, који је саставио Доментијан, ученик Светог Саве. Успењски чита и његову штампану верзију, која је урађена у славеносрпској штампарији у Бечу 1794. године. У свом дневнику описује и црта скице икона и предмета религиозног култа док 14. јануара присуствује празнику Светог Саве. Са посебном радошћу и радозналошћу, Порфирије Успењски проучава Хиландарску библиотеку и међу 18 хиландарских јеванђеља, написаних у периоду од 1270/2. до 1662. године, проналази Мирослављево јеванђеље.

У свом дневнику он описује графију Јеванђеља и истиче заплетеност почетних слова, ини-цијала. На крају Јеванђеља Порфирије налази четири постскриптума који сведоче о томе, да је Јеванђеље написао Григорије, писар и преписивач црквених књига код кнеза Мирослава.

Будући да је био ватрени истраживач, Порфирије Успењски се интересовао за личност кнеза Мирослава и за датум писања Јеванђеља. Упоређујући имена и датуме, Порфирије долази до закључка да је Мирослав био рођени брат оснивача Хиландарског манастира Стефана Немање, и да је живео у другој половини 12. века , па је према томе и Јеванђеље такође написано крајем 12. века.

Разгледајући и читајући Мирослављево јеванђеље, Успењски примећује да су кориштена глагољичка слова и закључује да је Григорије знао глагољицу. Такође, Порфирије истиче да правопис неких речи у Јеванђељу није црквенословенски, него народни.

Дана 26. јануара 1846. године, Порфирије Успењски одлази за Цариград, односећи са собом и једну истргнуту страницу из Мирослављевог јеванђеља.

Тридесет девет година касније (1885), Руска академија наука обогаћује своју драгоцену колекцију рукописа наслеђем Порфирија Успењског. Ту се налази посебна збирка словенских докумената у којој и документа из манастира Хиландар.

У Кијеву је 1874. године одржана Археолошка изложба на којој су биле изложене и српске старине, као и предмети из збирке Порфирија Успењског – изложен је један лист из Осмогласника, штампаног у Митрополији Грачанице (1519), рукопис Јеванђеље Вуканово, који је некад припадао Библиотеци Светог Павла на Светој Гори,  као и страница из Мирослављевог јеванђеља.

Сада се ова страница Мирослављевог јеванђеља чува у Националној библиотеци Русије у Санктпетерсбургу.

Дијаспора/ Diaspora, година II, 1999., број 15

          Стокхолм - Stockholm  

              Двојезични шведско-српски часопис за културу

То је то. 166. страница из Мирослављевог јеванђеља

          Diaspora је на једној од својих насловних страница (број 6, за 1998.) објавила минијатуру из Мирослављевог јеванђеља. У истом броју, на шведском језику, објављен је прилог књижевника Милосава Попадића, који данас живи у шведском граду Гетеборгу, о Јеванђељу, под насловом Det äldste kyrylliska manuset (Најстарији ћирилични рукопис). Попадић је писао о томе како је руски свештеник Успењски 1845/46. године боравио у Хиландару и како је исекао једну страницу из поменуте књиге. Та страница се касније нашла у Петерсбуршком музеју као део заоставштине монаха Успењског.

            Уредник Дијаспоре је, посредством Интернета, ступио у преписку са Маријом Хартановић која je тада студирала језике у Петерсбургу. Веза са Петерсбургом остварена је, одавде из Стокхолма, преко web-странице општине Бајина Башта. И, почело је, захваљујући Маријином разумевању, трагање за истргнутом страницом из Мирослављевог јеванђеља. Тако је Дијаспора дошла у прилику да објави још један прилог о овој драгоценој књизи.

          Уочи Савиндана 2019. године, за време посете председника Русије Владимира Путина Србији, два председника Александар Вучић и Владимир Путин споразумели су се, да Русија врати у Србију истргнуту 166 страницу (о којој смо писали на самом крају минулог века). Србија се обавезала да ће вратити Русији седам слике уметника Николаја Рериха (1874-1947) које су у Србију стигле пре Другог светског рата за изложбу у Београду.

          Фрагмен Јеванђеља у Русији је чуван као један од највреднијих артефаката. Био је предмет бројих студија и дисертација што је допринело да најстарији ћирилични рукопис код Срба постане познат у научним круговима. Од тада не престаје интересовање српске и свјетске културне јавности за Мирослављево јеванђење.

          Иначе, Мирослављево јеванђење је од 1979. године културно добро а од јуна 2005. године уписано је у УНЕСКО листу Памћење света. Дијаспора али и Diaspora о Јеванђељу је објавила ову вишезначну причу на размеђи векова, 1999. и 2000. године.

          Повест Српско благо на сигурном месту са страница Дијаспоре потврђује како је свет – захваљујући ери компјутера, постао један велики „комшилук“ и како се међу нама, развејаним по белом свету, могу и требају стварати и јачати везе. 

                                                Белешка потиче из фабруара 2019. године