„Ради, Србине брате, с Арбанасима и узрадићеш! Чука на њи на врата, и отвориће ти се! Ради вјерно и истинито! Немо се уздат у своју итрину, ни у њину простоту да ћеш и преварит. Нека ти не могу познат да не радиш за њиов образ ка за свој!“
Тако је говорио Марко Миљанов. Ни њега, као уосталом ни Његоша, ни народну пословицу – Срби нису слушали. Напротив. Ми смо народ који воли њихове слике, али не хаје за њихове мисли.
Косово и Метохија! Сложена област. Велики комплекс државе, историје, културе, привреде. Наслеђа! Снажни комплекс националног осећања, потресни састав заветног страдања и витешког сјаја. Контраст свега, највише мита и праксе, представе и стварности. Земља створена за песника.
Пише: Драган Лакићевић
Поље као ниједно
Над њим небо
под њим небо
Тако је певао Васко Попа.
Дуга је прича о Косову. Лекција за натпросечне. Треба много знања, воље, стрпљења, толеранције, самокритике, поштења, храбрости – да се себи, некмоли другима – објасни сложеност и суштина косовских питања. Ко сада све то има?
Неутрални посматрач, снабдевен микроскопом објективности и специјализован за метаморфозе балканских народа у XX веку – могао би на примеру Косова и Метохије да дође до многих закључака о променама: националним, политичким, моралним, менталним, које су се десиле и Србима и Албанцима.
Поготово у окриљу Југославије и у оквиру авнојске мапе која је нашем човеку републичке и покрајинске границе уцртала у прилично испран мозак и сугерисала му да свака федерална јединица Титове Југославије припада посебном народу, само је Србија заједничка.
За несрећну ситуацију на Косову највећу кривицу сносе рђаво знање и и рђаво делање.
Одговорност пада на све, највише на оне који су политичким одлукама допринели да Срби напусте Косово. Сетимо се само најпознатијих: – непостојање националне (демографске, државне, породичне, школске) политике међу Србима после 1918. године; – забрана повратка изгнаних Срба на своја огњишта 1945. године; – одузимање и невраћање српских имања и метоха Српске православне цркве до данас; – успостављање нових нација изведених из српског народа (тај процес још траје); итд.
У епохи „хлеба без мотике“ Срби су напустили њиве и пашњаке предака, запутили се у канцеларије, с крајњим циљем да сви живе у Београду и слушају народну музику. Косово је остало без Срба.
У ери борбе против национализма, коју су Срби здушно и доследно проводили – Срби су Косово избрисали из своје свести.
Косово није само катастарски распродато. Бојим се да је оно изгубљено – у нама. А то је много горе. Косовско питање је морално питање.
По традицији моралан народ, ни Арбанаси нишу више оно што су били. Они Косово нису само купили – имање по имање, плац по плац. Они су га и отели: злочином, страхом, злоупотребом политике – међународне, комунистичке, српске. Ваљало би да се и они преиспитају – ради мирног сна надомак Дечана и Призрена.
Свет може да нареди престанак рата. Али свет – видели смо у Хрватској и у Босни – има своје рачуне и нема добре намере спрам малих балканских народа.
Срби немају морално право да се одрекну Косова, али ни да убијају и гину. Који морално мисле – немају решење. Решење косовског чвора зна само историја, али ми нећемо доживети да учимо ту лекцију.
