listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Марко Милуновић

ШКРИПИЋИ И ДРУГИ КУМОВИ

 

Први пут сам кумовао када ми је било 18 година. Била су то два кумства у оближњем цетињском селу и једно у самом граду. Затим сам кумовао и друге, и треће и неколико следећих година. Онда је почео рат и он не доноси радости, али се ипак рађају деца и жене се, и ја сам у два, три, маха кумовао при крштењу или венчању... А онда сам постао „расељено лице“, стругнуо из отаџбине у туђину и у њој се нашао са доста сународника чији се број стално повећавао, јер се бежало из „раја“. Махом је то био млађи свет, претежно мушкарци, али је било и девојака. Велика им је цена, ако не увек и вредност. Наши се младићи жене и са девијкама других народности. Били су им потребни сведоци, или кумови, а то се ценило подједнако. Не знам из којих побуда, али сам чешће био почаствован да будем кум. Због тога су ме прогласили „општинским кумом“.

          Почело је са ванчаним кумствима-црквеним и цивилним, па убрзо почеше крштена кумовања. Негде раније, негде касније. Код неких закаснело, али код већине „уранило“, а само је код кума Спасоја и Малче отказало. Ту је био „ћорак“ како ми рече кум Саша. Поменуо сам их као прве, али они то нису били, већ то чиним из поштовања. Били су обоје лепи, до ушију заљубљени и угледни. Он је био „удовац“, а она се из кревета свога мужа, законитог мужа, дигла на венчање са Спасојем. Е то ме венчање умало није отерало у затвор. Закачили су ме после ратни закони, као и ону децу која се рађају: „Ова деца после рата и не знају ко је тата ...“ , а ја сам веровао оном што ми се рекло.

          Од свих кумстава: Илији, Душану, Станку, Бранку, Николи, Бори. Мићи, Радоју, Боу, Радошу, Славку, Воји и некима другима, најрадије се сећам кумовања Илији, Воји и куму „Шкрипићу“, чије име нећу да наводим. И њему ће тако бити смешније. Кум Воја није само мили кум, неко ми постаје брат и незаборавни пријатељ. И то је кумство по свему личило оним старим српским кумствима. То је било светиња и прече од свега. Кумство је изнад свега и човек не сме „да се на кумовски плот наслони“, да му не би штете нанео, а камили што друго да уради. Кумство са Војом је вечно кумство.

          Али и кум Илија је остао незабораван. Оженио се Швабицом, која му је у мираз донела двоје мушке деце. На сам дан венчања „прекрстили смо синове”. Старији је постао Александар, млађи, мутавко, Петар. За друга имена Илија није хтео да чује: „ ако се тако не зову, као они наши краљеви, да им је слава и милост, онда, куме, нема од венчања ништа“. И ја крштавам без попа-онако „ у име Оца и Сина и Светога Духа“ , а 40 присутних Срба кажу „амин“, само Нијазим, Србин-Муслиманин „нека је берићетно“ .

Кум Илија и ми живели смо у истој бараци-визави, како би он рекао. Швабица је била лепа, а Илија љубоморан. Барака је била пуна Срба „гађалиби змију у око“ тврди кум Илија, „ а камили згодну бабу“. И док она припрема кнедле, он седи на прагу бараке, да му је „ стан под оком“ , пази синове и са њима разговара.

-Е, Петре, валај си ми никакав, болан био. Па си и мутав те и не личиш на брата Александра. Боже, ко ли вам је отац? Боље да питам: ко су вам очеви? Бољег од мене нисте могли добити. А јебаћу вам бабу ако ме не слушате... Бар да сте одраслији и да чувате мајку, јер видим да је курва... Ти , мутавко Петре, си црномањаст, а Ацо жут као слама...-

          Свакодневно избијају несугласице између Илије и Швабице. Онда би кум Илија у бесу дотрчао код мене, без обзира на то где сам и с киме сам: „Куме, побогу, развенчавај и раскрсти синове“...И када му обећам и пред кумом „превијем табак“, да пишем „протокол и развенчаницу“, одлази у свој „ стан“. А онда, не буде дуго времена, ето га опет и сада моли да поништим „протоколизацију“ , јер су се измирили. Те су препирке махом почињале око подне. Кум „хоће“, кума „неће“ . Али ноћ је утицала благотворно на обоје. Изјутра су били мирни и „бринули су бригу око синчића“ . Тако је то трајало, док логорске власти нису и мене и кумове истерале из логора. Ја раније, он касније, „свак ошо на своју банду – како се жалио, када је „ развенчавање и разкрштавање“ било у питању. Само смо нас двојица, из те групе Срба, остали у Европи. Ја пошао у Шведску, а он тамновао у затвору у близини Салзбурга. Убио швалера своје Швабице ножем, „од њега направио решето“, како је приповедао иследнику и тражио од њега да ме „ нађу и на записник узму, јер да знам да је од почетка шврљала...“ Али ме нико није тражио, па смо изгубили везу. И незнам шта је било од куме, Александра и Петра. Али их ја не могу да заборавим.

          Кума „Шкрипића“ стекао сам пре доста година. Обојица смо динарци и, ако је њему веровати, „његови стари дошли су, где су, из мојих трактова“. Пронађосмо да имамо много заједничких пријатеља и шта је најважније „он мисли као и ја“. А када је нашао „суђеницу“позвао ме за кума телеграфски. Кумство се не одбија. И то је било венчано кумство у „матичном уреду“ јер кум Шкрипић „не даје ни лулу ћузине“ за црквено венчање. Али оно и није потребно у Западној Немачкој. Обавезан је „цивилни брак“ , а млада је Швабица, „а закон је закон“. Потписао сам као сведок и преводио куму „цивилни говор матичара“. Мој кум скоро ништа није знао немачки, којег он назива „швапски“. Али љубав има немушти језик. Младој се свидео кршни, црномањасти момак и једне ноћи су се у штали „договорили“ и из љубави склопили брак. После венчања доселио се код таште.

          Кум ради у фабрици осам сати и подоста сати на омањем имању око куће у којој живи са „Мути“ и супругом. „Фати“ је погинуо у Русији, „па ће све да остане њему, казати њима“, када „бабетина истегне папке“. И доиста , није дуго потрајало Мути је умрла и ја сам телеграмом изјавио саучешће. Међутим, доживела је и била пресрећна, када јој се родила унука. Ту унуку је назвала Лиса. Ја сам јој приликом крштења нарекао име Персида, швапски поп је уписао Хенелоре, а при наречењу у болници уписали су Вероника-Марија. Тако је то у новим модерним временима и у швапској „картофел култури“.

          Кум је од почетка назвао своју супругу „моје срце“ а кума њега зове „Либлинг“. Ја њих зовем „кумови“- кум и кума, а они мене куме. Ћерчицу сам увек звао „драго кумче“, а она мене „киум Марко“. И у томе није било бркања, а односи су увек били коректни, честитке о рођендану, новој години и Божићу. Они су ми честитали на немачком и на српском, латиницом, јер Кум је „тешко набадао ћирилицу“ и збиг тога сам га грдио. Он би се онда бранио „Куме, учитељи су ми били Рвати“...

          Приликом крштења Лисе , односно Персиде, то јест Ханелоре, сазнао сам, при уписивању у “Регистар крштених“ да је њена мајка – моја Кума, ванбрачно дете. Као „отац с признањем“ уписан је, Х. Ј. „генералштабни официр, ондашње ДП-лице“. То сазнање било ми је мило, јер „Моје срце“ је полусрпске крви по оцу. То је и Кума много обрадовало па смо морали због тога „да попијемо“ пре оног званичног гошћења. Мути ми је испричала, да њен „richtiger Mann” пао за Vaterland” негде око Стаљинграда. Она је била млада, добила је медаљу и „пензију“, туговала за Отом, који је био „унтерофицир“. А када се рат завршио упознала се са лепим српским мајором, који је схватио њене прилике...и родило им се женско дете, мајор признао очинство и изгубио се негде у белом свету. . .Мути га је преболела, јер се тешила са Пољаком, али је и он изчезао у виду ластиног репа . . .Одонда је било само узгред. Мути тврди да су „Пољаци гори од свих, а Срби штарке буршен“. Радила је, ћерку је подизала и дочекала је да је уда за домазета, мојега земљака, и да постане ”Gross-muter” а од тога нема веће среће. И поносна је са зетом . . .

          Године су пролазиле . . . размењивали смо честитке и често су ме по телефону позивали. О кумчетовом рођендану увак сам слао пакетић и букет цвећа преко „Интерфлора“ и то је била устаљена обавеза. Кумче је било лепо, бистро, вредно је учило и много размажена била. Савијала је родитеље „око прста“ и они су за њу били у стању да ураде све. Она је и поред размажености била добра и симпатична госпођица. Једног дана ми је стигло препоручено, вредносно писмо. У њему је била авионска карта „тамо и натраг“ и опширно писмо од Кума и Куме с којим ми јављају да се „тада и тада“ венчава Лиса и да зову да дођем и будем венчани кум. Да се не љутим што плаћају карту, да јавим када авион стиже и да сам добродошао и дан раније.

          На аеродрому су ме сачекали Кум и будући зат.

          Зет, тј. будући кумић, вереник „Кумчета“, некако је мркије боје и од самог Кума. Својом висином, коврчавом косом и лепотом и мене је на први поглед освојио. Кум ме упита „како ми се свиђа?“ Рекох му да је лепши од њега и да сам уверен да је полу-Српкињу подсетио на време када се она зацопала, а Мути није била противна, јер је по нечему подсећао на Мајора . . .

          Будући зет, коме ћу да будем „кум-сведок“ у матичном уреду, веома је леп младић, висок, црне коврчаве косе и црних као чивит очију. Оцењујем да има преко 25 година. При представљању рече ми да се зове Али и да је из Марока. А кум ми укратко исприча да је из „беговске куће“ и да су његови поседници великог имања, кућа и богатстава. Али да из „неких разлога“ ради у истој фабрици са њим и да се упознао са Лисом приликом неког сусрета и „знаш, куме, деца су деца, љубав је љубав, и нека им је са срећом. . .“

          Док ми је то причао „нашки“ Али је ишао напред а ја сам посматрао како дивно хода. Мој Кум се мало погурио, али се још увек младалачки држи. Идемо, а оно обојица имају црне ципеле у складу са тамним оделима, а стално и једном и другом при ходању шкрипе. . . Питам се дали је то нека нова мода, јер моје су „нове као и одело“, од прилике купљене пре десет година. Обоје носим приликом свечаности. Нећу да питам . . . али ме то нервира и мило ми је да улазимо у велики и дугачки ауто. Али и ја седимо на задњем седишту, а Кум шофира и поред њега на празном седишту сандук минхенског пива. Мрднем ли се ја, или Али, седишта под нама праве „шкрипиц, шкриц . . .“ и при најмањем покрету. Иако немам свог аута знам да то није „мода“. . .

          Од аеродрома до Кумове куће има два сата вожње, али ми смо стигли после три ипо сата. Заустављали смо се код сваке успутне кафане да би се „освежили“. Ручали смо у једној и све је плаћао Али. Не дају ми да потрошим ни гроша. Кум и Кума опремили су Лису „како треба, уштедели су за све, да се кум не троши“, успутно ми понавља Кум.

          Знаш, Куме, продао сам дората, само сам трошио око њега. . . Добро сам га продао и чисто ми га је жао.

          Не распитујем се за цену и чекам да он настави са причом.

          - Видиш , куме, ја сам могао да оженим и неку нашу голаћку. И Шћепан ми је, преко стрине Крстиње, наћукао његову ћерку Олгу, али нисам шћео. А када сам био са „Мерџом“ у Југи, па возим да се и не чује, натерам уз сами плот Шћепанов, а његова крава на уривку, умало да полуди од „мерџе“. А за инат сам показивао Олги слику, од „мојег срца“ и гледаше је дуго, а све гута кнедле . . . Па ће ми „фино је згодна, али је Швабица“ па ме саветује да женим неку нашу . . . Нисам је послушао него сам обезбедио вамилију, а биће валај и за Алију, Лису и дјецу, када ми помремо . . . И никада се не кајем што нисам оженио „нашу“.

          И заиста, окућница од неколико јутара земље и воћњака, беспрекорно је обрађена. Ограда је дивна, да станеш и гледаш. Кућа је свеже окречена па изгледа као новоградња. Недалеко од куће је омања штала и друге економске зграде. Све је почишћено и свака ствар на своме месту.. Кум ме води да ми покаже шта је и магацину и у штали.

- Видиш, Куме, и поред посла у фабрици, Моје срце и ја сачували смо после смрти Мути краве и од њих добијамо више млека него моје село у Југи, које има око 30 крава. Погледај их како су мирне и нахрањене и како дивно изгледају, небило им урока. И када год овди уђем, оне мукну, а ја се с њима разговарам. И веруј ми да знају нашки, а и швапски кад са њима Моје срце дивани. . . Наш комшија Франц има, исто, две краве, али ни за пола му не дају млека колико моје дају. Он, „арме тојфел“, ради, а његова фрау , само чита „либе романе“и краве потпуно „фергесен“ . . .

Краве су стварно дивне. Када смо ушли оне нас поздравише са „му-у“ . Ја хвалим краве, јер су за хваљење, и причам да су оне захвалне што их добро држи, па дају доста млека. Кажем му како у мом крају људи кажу: ако хоћеш да знаш каква су чељад те куће, само погледај како држе и поступају са својим животињама и како оне изгледају.

- Свако од нас има по неку животињу, прича ми Кум. Ја имам пса, дао бих му и последњи залогај. Лиса има некаквог миша, али га овде зову хамстер, а Моје срце има мачку, коју не волимо ни ја, ни пас, ни миш . . .Али је од користи и лови по имању и око штала, па да видиш шта ради када ухвати миша или гуштера. Њој је до игре, а мишу до плача, што би рекла стрина Крстиња.

У томе се зачу зов Куме. Пођосмо у кућу у којој сам био два пута раније. Када Кума отвори велика улазна врата, зашкрипаше да ми се кожа најежи. Неки пискави звук, који се, вероватно, чује подалеко. Ту се изгрлисмо. Кума изгледа добро и видно је да се добро храни. Гледам је, од главе до зелене траве, и таман да замерим да је накупила неколико килограма више, а Кум ће: „То ја храним, мој куме“. Са тиме ме спасио, да ми се која непожељна реч не омакне. Убрзо је реч преузела Кума и Кум се више не размеће. „Изволте у Тагесраум“, коју Кум назива „салон“. Врата зашкрипаше, један тон ниже од улазних. Дневна соба је повелика просторија. Патос је од дасака, које се жуте као восак. Беспрекорна чистоћа, застрт је великим ћилимом и са неколико “крпара „ по деловима куда се иде. На средини је повелики сто, масиван и око њега осам столица, такође масивне и са високим наслоном, који је украшен резбаријом. Све се то жути од чистоће. У једном углу је каљева пећ обложена белим, керамичким плочицама на којима је уцртано разнолико цвеће. Ту је омањи канабе са две столице класичне израде, а подаље „столица-љуљашка“ у којој је најрађе седела Мути у крилу са Лисом и певала јој успаванке. . .“ По зиду су бројне слике и везови и неколико зидних календара. И Мутин венчани портрет на којему је Ото у СС-униформи. На доњој страни је ормар са стакленим вратима и у њему свега и свачега, па и неколико флаша са шљивовицом, округлих и дугачких, и све су пуне. Али и једна чутура у кожу обложена и на њој пише „Сарајево“. На комоди су гусле јаворове а изнад њих слика краља Петра другог и поред ње слика жене у народној ношњи. То је Кумова мајка. У црном раму је слика Јосипа Броза – Тита и поред ње, са стране југословенске заставице, са петокраком на средини. Све то посматрам пажљиво, а њима је мило, јер за све имам “добру реч“, осим за Броза. Њега гледам попреко, али без примедбе. У туђој сам, Кумовој, кући. И како идемо по салону, при сваком кораку, патос зашкрипи и све у неким дисонанцама. На позив Куме, нас двојица седосмо, а Кума донесе да послужи „слатким“, затим ракијом, мезом и колачима. Као да сам у Србији. Кум налива „брље“ и пијемо за добродошлицу, за Лису и Али, за здравље, за дуги живот, па када нестану разлози, а ми поново да је сигурније. . .

Седим у челу трпезе и гледам „маршала“, па ми и шљивовица кисела али ми она даје храброст, па ћу: Куме дали ћеш се увредити ако нешто уредим у салону?

Јок , валај куме, као да си у својој кући.

Устанем и пођем пут „маршалове „слике. Под шкрипи при сваком кораку. Ја окренем слику к зиду. . . Кум се смеје и зове: „Моје срце, дођи да видиш како је кум окренуо маршала“. То јој говори „нашки“ и она дође и пуца од смеха. . .

- Мили, мој кум, ми не волим бандит Тито, али мајн Либлинг, тај Мист држи ради брље. Јер од конзул купи он шљивовица, а ја кајне волим шљивовица . . . И конзул дође, једе и митнемен, па не плати...Конзул и Тито синд швајне, казао је њему ...

Браво, Кумо, повичем, ти си добро научила „нашки“.Она се смеје и мило јој је. Па ће ми: „Више добро , него Либлинг дојч...“

И у знак тога попијемо још по једну „брљу“. Смејемо се, али престадосмо на знак шкрипе. Силазе са спрата, степеницама Лиса и Али. Њу, Персиду, како сам јој име дао при крштењу у католичкој цркви, а „фратер“је то превео са Хенелоре у своје ћитабе, нисам видео 15 година. Напунила је 18. Висока, витка, лепа-добра мешавина црномањастог оца и смеђо-плаве мајке. Срдачно ми приступи, загрлисмо се, а она ме изненадно пљуби у руку и томе се нисам противио. Кум је научио нашим обичајима. Ја је затим пољубих у чело и даднем јој поклон који сам јој донео. Она се обрадовала и загрлила ме још једном.

- Како се „Куму“ свиђа Али? Пита ме на српском језику.

- Али је згодан младић, надам се да је добар и верујем бићете срећни. Примећујем да не разуме шта јој кажем, али прве речи је схватила и озарена је. И поновим јој, на немачком оно што сам рекао. Она је дивна. Види се да је размажена, што је и појмљиво, јер је јединица. Седоше и они са нама и попише „по једну“- они сок а ми брље. Кума плаче, а Куму се тресе вилица, а ја их тешим да су сада добили и сина и да ће им бити свима лакше када буду заједно...

Лиса и Али пођоше у оближње место где Али живи, да би средили Алијеву собу, коју ће он да напусти, јер после венчања и свадбеног путовања, прелазе код родитеља. Али тамо имају и „друга посла“. Кум тврди, па се на мене смешка...Кума га грди и каже „Либлинг само мисли на погане ствари...“ а будући младенци се смеју. Пођоше а ми остадосмо и по оном шведском „закону“: док у флаши траје народ не устаје. Шљивовице све ниже, па се договорисмо да престанемо.

Упознао сам и њихове миљенике. Персидиног хамстера, Кумину мачку и Кумовог пса. Све су то дивне животиње и показују да се у овој кући крка колико ко може. Као „оштром оку“ одмах сам приметио да се хамстер плаши од мачке, а да она има страх од пса. Пас се плаши од Кума ,,а Кум има велики респек пред Кумом, а она се, не зна из којих разлога, много плаши миша- хамстера. Једино Персида нема страха ни од кога, па видим да ни Алија много не зарезује ... И тако је круг завршен.

Дошла је ноћ. Преморен сам од пута и приче. Ракија ме говор отворила. Још када је Кум узео гусле и почео да пева о Јанковић Стојану и Тодору везиру, ускоцима и хајдуцима, ухвати ме неко зевање. Али он не престаје, Кума ме „теши“ да када почне тера до краја. Када заврши, ја му честитах за дивну песму и лепо певање, а он ми пружи гусле јаворове да и ја једну црногорску отпевам. Али сам одбио и преко Кумове воље пођох на спавање... И шкрипе даске салона, шкрипе степенице и када се увукох под покривач, кревет поче да шкрипи...и при сваком најмањем покрету шкрипи ли, шкрипи. А кад и они пођоше на починак чујем да и у њиховој соби шкрипи и то мало другачије и гласније него мој кревет. Чини ми се да цела кућа шкрипи ...А када сам ујутру устао и пошао на доручак у салону су били сви окупљени. Када саопштих да сам им променио презиме, и да од данас хоћу да их зовем „кумови Шкрипићи“ , много су се смејали и по први пут приметили да у њиховој кући заиста све шкрипи ... Шкрипићи су ми драги кумови и с њима сам често у вези.

Свадба је била дивна, младенци још дивнији. Гости разнолики. Неколико Немаца са комшијом Францом и његовом супругом. Ту је неколико Мароканаца, Алијевих другова, неколико девојака Лисиних колегиница и две српске породице. У дворишту се, на ражњу, пеку јагње и прасе. Јагње пеку Мароканци а прасе један Србенда из Ниша, који је ожењен Хрватицом из Сплита. Пије се и прича, после „регистрације“, јер само грађански брак важи у Немачкој ... После ручка и танца, Лиса и Али пошли су на свадбени пут у Мароко. Отуда се јавише једном картом. Никада ми Лиса није писала о том путу. Чујем од Кума да не мисли више да посети свекра и свекрве ... Куму се много свиђају „марокански закони“- замисли „четири жене и то млађе једна од друге...“ А ја у мојим годинама нисам за „тај закон“.

Онамо где благосиљају Христос и Мухамед берићетан је сваки посао. Тако су Али и Шацел-Персида после шест месеци , од дана венчања, добили сина Авада, којему су дали друго име Милутин. Није прошла ни година дана од Авадовог рођења, роди се Фуад, који се зове још и Милош. Сви смо се сложили са договором Али и Лиса да децу „не шишају“ и „не крсте“. И ја сам пристао да свакоме будем кум „по осећањима“. Тако је било. Слао сам честитке, мале поклоне и редовно добијао телеграме, писма и дарове од добрих кумова. Нисам долазио тамо неколико година. Али прилоком штампања једне од мојих књига, решим се да „скокнем“ до кумова Шкрипића.

Никога није било код куће. Па сам ишао около да погледам имање и завирим у шталу. Све је у најбољем реду, а у штали су три краве, једна више него шта је било при последњем виђењу. Међутим, , у свињцу нема ништа и оте ми се смех мислећи на Куран и крметину.

Виде ме Франц . То је онај комшија о коме сам раније писао. Позва ме у кућу и исприча ми да је Лиса у болници јер треба да се породи. И да су обоје кумова тамо. Па ми рече да му је причала Лиса моје кумче Персида „ ако се роди трећи син даће му име Јусуф-Марко“ и смеје се шеретски. Нисам могао да их сачекам- отпутовао сам, а код куће сам затекао телеграм у коме ми јављају да се родио Јусуф-Марко. Као и обично, послао сам уз честитку и поклон. Купио сам Јусуф-Марку фес рађен у Мароку ...

Заиста су ми драги кумови Шкрипићи!

-----------

piperrrСимка и Марко Милуновић у друштву са свештеником Миломиром Атанасковићем у Врњачкој Бањи 2006. године  

Причу Шкрипићи и други кумови, како је аутор забиљежио у књизи ”Од немила до недрага” (Београд 1992) написао је у Минхену, августа 1988. године у хотелу ”DreiLöwen”. За вријеме једног од сусрета са Марком у Вестеросу, послије читања те његове књиге која је сомоиздата у тиражу од 1500 примјерака, предложио сам да причу објави штампана Дијаспора. Врло радо је пристао. Али, када сам предложио скраћивање приче, због ограниченог простора јер је штампана Дијаспора имала 28 страна, Марко није пристао на скраћивање ове веома занимљиве истините приче. Много година касније, на кафи са Марковим посљедњин духовником пензионисаним протојерејем-ставрофором Миломиром Атанасковићем, у градској библиотеци, сјећали смо се наших сусрета са Марком Милуновићем. Лако смо се договорили да отац Миломир препише причу о Шкрипићима а да је Дијаспора Online објави у рубрици Истините и друге приче, без скраћивања, као наш заједнички допинос сјећању на лик Марка Милуновића човјека богате биографије који је пуне 62 године ходио од немила до недрага, пуштајућДјеи дубоку, дуговјеку и честиту животну бразду о странствовању и животу Срба у туђинштини. Прича о Шкрипићима припремљена је за поновно публиковање пред Богојављење  2019.године

***

Умјесто некролога Марку Милуновићу - Пиперу

Милуновића дјела у шведским библиотекама

           Милован Данојлић - Марко

Уколико се читаоци Марка Милуновића, који живе у Шведској, желе упознати и са другим његовим дјелима онда информација да се у шведским библиотекама налази осам дјела Марка Милуновића који је, иначе, за живота, био члан удружења српских писаца у Отаџбини. Притиском на наслов Милуновићева дјела у шведским бибилотекама добићете преглед књига које је написао Милуновић и које су се нашле у библиотекама. Уколико у библиотеци у вашем граду не пронађете Милуновићеву књигу, особље ваше библиотеке може вам помоћи да пронађете књигу коју тражите. Ту врсту услуге библиотеке у Шведској наплаћују симболичних 20 круна.