Миливоје Унковић, аутопортрет

Миливоје Унковић је познат и признат сликар и далеко од балканских земаља. Често се појављује у биографијама других сликара у којима они с поносом истичу да су завршили Академију ликовне умјетности у класи професора Миливоја Унковића. У Унковићевом атељеу који он доживљава ”као простор потпуне слободе”, без фластера на устима и без длаке на језику- разговарамо о умјетности у најширем смислу ријечи, њеној улози у бољем разумјевању међу људима, о мултиетничком друштву и данашњој БиХ. Унковић је рођењем Невесињац, живљењем Сарајлија у којем је био професор сликарства на Ликовној академији, сликар у изгнанству који је провео скоро двије деценије у Њемачкој. И коначно, сликар у Бања Луци. Рјечју човјек који има шта рећи о земљи у којој живи и свијету у којем битишемо.

Дијаспора: Живјели сте скоро двије деценије у Њемачкој чија је канцеларка Ангела Меркел изјавила како је ”концепт мултикултуралности у Њемачкој доживио потпуни крах”. Босна и Херцеговина је као и Њемачка дио Европе. Данас сте поново код куће. Како сте видјели и доживјели живот тамо и сада овдје?

Глава VII, 2011. акрил на платну,60 X 50 цм

Унковић: На позив једног њемачког сликара и једне галерије, дошао сам 1992. године са породицом у Њемачку, да радим на реализацији самосталне изложбе, без азилантског статуса и добијањем неограниченог боравка. Волим да дефинишем да „Њемачка није била мој избор а нити сам ја био избор Њемачке“. То је судбина у којој смо функционисали добро. Скоро двадесет година мога боравка, кретао сам се у интелектуалним круговима, тако да сам онај објективни проблем мултикултуралности осјећао дјелимично, који проистиче из предрасуда и површног познавања суштинских планетарних проблема и уклапања у актуелну глобалистичку политику која и јесте покретач свих актуелних неспоразума, како у свијету, тако и код нас. Пошто су европске развијене земље, од шездесетих година прошлога вијека, требале радну снагу, њихова мултиетичност настала је из потребе за профитом. Објективно, та форма мултикултуралности није их ни интересовала. Постали су свјесни проблема онда када је дошао у питаање њихов национални интерес. У недостатку нових политичких идеја, просјечној интелектуалној структури водећих политичара, свијет је данас у великој моралној кризи јер Европа је заборавила, да су темељи савременој Европи ударени баш ту на Балкану, у античкој Грчкој; демократија, парламентаризам, филозофија, спорт, умјетност… и да су ове тековине, преко италијанске ренесансе утицале на развој тадашње дивље Европе огрезле у стогодишњим ратовима. Данас та иста Европа разапиње на крст Грчку, са надменошћу и на предрасудама о том „примитивном Балкану“. Србија је први комшија те античке Грчке и њен природни развој, културолошки потенцијал, сасвим сигурно завређује већи респект и уважавање објективних историјских чињеница. Управо на примјеру Косова, глобалистички приступ једноумља уништио је те основне цивилизацијске постулате- слободу и међународно право. Проблем мултикултуралности, то је природни процес прожимања културолошких вриједности, који се не доноси декретом. Сумерска, египатска, грчка култура су се прожимале и шириле (преко ренесансе), природно развијајући и даље унапређујући свјетски еволуциони процес цивилизације. Изјава канцеларке Меркел само потврђује свођење проблема мултикултуралности на периферан локалистички карактер интереса, тако да не чуди да је „марама“ постала симбол њихових парламентаристичких дискусија у којима се о суштини и не говори, него је она сведена на потпуно небитан детаљ. Та иста Европа заборавља, да у свом окриљу има стољећима неријешене проблеме; у Великој Британији је присутан проблем Енглеза, Ираца, Шкота, у Белгији Валонаца и Фламенаца, у Шпанији Баскијаца, у Француској, поред свих осталих, Корзиканаца, на Кипру Турака и Грка, у свијету међунационална трвења изражена су у Израелу, Аргентини, Кини, Русији... „Афричко прољеће“ је изнуђени стратешки поремећај и враћање цивилизацијских токова на праисторијски степен егзистенције, то је резултат дилетантизма глобалистичке политике у егоистичкој борби за профит којим се нарушавање природне и историјом успостављене равнотеже у којој култура плаћа највишу цијену. А, без културе живот би био грешка.

Дијаспора: Имали сте недавно изложбу у Мостару и, колико знамо, лијепо сте примљени. Како гледате на мјесто и улогу стваралаца у најширем смислу те ријечи у постдејтонској Босни и Херцеговини?

Унковић: Повратком мојим у Бањалуку, започео сам излагачку дјелатност, да се представим са оним дјелима насталим задњх година у Њемачкој. У септембру, прошле године, по позиву београдских галерија „Цвијета Зузурић“ и „Блок“ галерије, имао сам паралелно двије изложбе. У првој сам излагао слике и скулптуре у другој цртеже. У новембру, Музеј савремене умјетности Српске у Бањалуци, организовао ми је изложбу, преко које је, у оквиру сарадње са галеријом ХД „Херцег Стјепан Косача“ и СПКД „Просвјета“, успостављен један мост културне сарадње и међусобног уважавања. Као рођени Херцеговац, радовао ме сусрет са Мостаром, том кључном раскрсницом наших херцеговачких путева према свијету и натраг, сусрету са мојим колегама и пријатељима. Чиста образа и ја и они и на обострано, а богами и тространо, задовољство уживали смо у поновном сусрету. Овакви сусрети, без обзира са које стране долазе, и са оваквим садржајима, могу само да користе нашем свеукупном разумијевању и потреби за таквом формом зближавања и комуникације.

Није пристојно говорити у суперлативу о свом дјелу, али констатација мојих колега и медија, да је ова изложба најзначанији културни догађај послије рата у Мостару, чини ми изузетну част и увјерење да се има смисла бавити овим послом.

Дијаспора: А, када је ријеч о филмској а не ликовној умјетности желимо да Вас питамо о ратном филму Анџелине Џоли „У земљи крви и меда“ у којем је приказана само једна војска у униформама- српска. “Американци не разумеју ни где је, ни шта је Балкан, ко је која страна. Ако у филму имате обе стране тешко их је разликовати јер личе једна на другу“, изјавила је Џоли. Колико нас са брдовитог Балкана западни свијет, заиста, познаје?

Унковић: У једном постратном простору бивше Југославије на чијим принципима почива и на којима је формирана ЕУ, којој тај политички узор као двојник никако није одговарао- све се мјери најсензибилнијим чулима. Овдје је још присутан сав излажирани пропагандни материјал, као платформа почетку грађанског рата, тако да није чудо да је и „првенац“ Анџелине Џоли изазвао доста полемике. Ријеч је о злоупотреби стваралачких слобода, личној промоцији редитељке, и скрнављењу и оно мало истине што је још преостало.

Није спорно да умјетник у своме дјелу треба да има максималну слободу чак и лични приступ, али мора имати јасан однос према оном универзалном, које дјело издваја из једностране фактографије и просјечне фикције. Ако умјетник базира дјело на пропагандним лажним подацима, 300 000 мртвих и 50 000 силованих жена, онда се, основни мото и порука филма подводе умјетности непримјереном циљу, а тај исти умјетник, свјесно или не, прикључује лажирању објективних чињеница, те самим тим обезвређује свој стваралачки потенцијал и своди дјело на ниво манипулације.

Ради се о типичној холивудској просјечности при писању сценарија на актуелне теме. То је већ урађено на тему Ирака и, видјели смо, практично, чим се заврше војне акције, слиједе холивудске филмске екипе, да својим, далеко од умјетности, новим пројектима, као хијене, покупе остатак новца, изигравајући душебрижнике и савјест цивилизације. О филму све говори и његово учешће на неутралном терену на „Берлинаре“ фестивалу. Једноставно речено, овдје се не ради о било каквим умјетнички вриједностима, такав приступ дјелу индиректно вријеђа обе стране у БиХ. Оваква умјетност само чини простор још више компликованим. Пракса је показала да то и јесте циљ међународно присутних институција, јер овај простор је идалан за промоцију безначајниних, осионих локалистичких политичара, који за енормне плате шире пропаганду „глобалистичког благостања“ и једностраног и селективног приступа свим сегментима живота.

Дијаспора: Кажете, ако умјетник базира дјело на пропагандно- лажираним подацима онда се он, свјесно или не, прикључује извртању објективних чињеница, те самим тим обезвређује свој стваралачки потенцијал и своди дјело на ниво манипулације. Филм о којем говоримо користи податак, који сте и Ви издвојили. А, зна се да је т оком рата у Босни и Херцеговини убијено и нестало 97.207 људи, што је 2,22 одсто од укупног броја становништва према попису из 1991. године. Утврдио је то Истраживачко-документациони центар (ИДЦ) из Сарајева чији је директор Мирсад Токача. По националној структури, према истом извору, највише убијених и несталих – 64.036 су Бошњаци, 24.905 жртава је српске националости док је погинуло или нестало 7. 788 Хрвата и 478 осталих. Ни ови подаци нису цијела истина. Да ли ће доћи вријеме у којем ће људи бити спремни да се суоче са истином и да је прихвате?

Унковић: Позната је мисао Ничеа, ”умјетност постоји да би нас спасила од истине”, коју очито Анџелина Џоли није разумјела и ову спиритуалну филозофску мисао, својим филмом, који не испуњава ни минимум да би био умјетност, довела под знак питања. Не изненађује хистерична манипулација са жртвама, то није ништа ново, ако се присјетимо судбине жртава у два свјетска рата у прошлом вијеку, из којих су Срби на страни савезника изашли као побједници и своју сабраћу, који су у већини били на страни поражених, изнијели на плећима, још увијек се лажира истина о Јасеновцу, бројним стратиштима и херцеговачким јамама, минимизирајући број и тежину злочина

Како године пролазе, долазимо до потпуне негације да су се икада и десили, рачунајући на заборав и српски опрост у име суживота, респекта, толеранције и ”братства и јединства”. Та пракса се наставља и данас, разлика је што се број жртава наше сабраће увећава системом прогресије, а да Срби у грађанском рату 1992. нису ни имали жртава или ако их је било проглашавају се ”легитимним војним циљем”, као што гласи у најновијој пресуди Суда БиХ и одбијању покретања оптужнице за масакр у Добровољачкој улици. Бошњаци, српски народ у БиХ, упорно покушавају приказати као окупаторе. То је ријеч која је највише експлоатисана, у њој је сажета најмонструознија идеја етничког чишћења. По логици значења, окупатор је неко ко је дошао на туђу територију, подразумијева се да би је морао и напустити по завршетку рата. Пошто се Срби нису могли самоокупирати, све теорије завјере падају у воду, јер Срби живе на својим вјековним просторима и имају природно и легитимно право на борбу за опстанак. Сама негација легитимних институција, као што је Истраживачко-документациони центар (ИДЦ) из Сарајева, као и њихова утемељена сазнања о броју утврђених погинулих и несталих, покушај је да се лажном пропагандом дође до завршног чина црно-бијеле слике, јер лаж је основна алатка глобалистичке политике у борби за територију и нафтна поља. У тим опцијама ”циљ не бира средства”. Бошњачка опструкција усвајања закона о попису становништва, још један је облик драстичног одступања и сакривања истине, јер кроз тај попис тачно се могу сагледати сви релевантни подаци, број жртава, етничко чишћење, нестали и расељени, што је циљ сваке нормалне земље која изађе из рата. Како истина још није добила визу, од страних ментора, да уђе у БиХ, питање је да ли ће новоусвојени Закон о попису икада бити спроведен.

Црвени простор, 2011. акрил на платну,60 X 50 цм

Дијаспора: Код нас Срба има једна лијепа народна прича која говори о томе да се истина не може сакрити и да ће се, ”кадли-тадли” обзнанити; У цара Тројана козје уши. Вуку је ту причу испричао Грујо Механџић још 1829. године у Земуну. У Шведској се, међутим, може прочитати на шведском, у преводу Шејле Шехабовић из 1998. као босанска народна прича. То је још један примјер у низу посвајања туђег за своје и примјер замагљивања истине. Има ли наговјештаја, како Ви то видите, да ли ће истина испливати на површину?

Унковић: ”Ко жели истину да сазна, мора најприје на прави начин да посумња”, још у давна античка времена подучавао је Аристотел. Управо, тај приступ разоткривања истине, која је ту међу нама и стоји као обелиск, она постоји. Ми упорно у БиХ гледамо у супротном правцу и упорно хоћемо путем ка суноврату, уздижући параван лажи да се истине не би видјела. Тај посао је узалудан, краткотрајан, јер истина је нешто постојано, треба само отворити очи, све је видљиво. Зато је зачуђујућа упорност нуђења нечег непостојећег и лажним обманама замјењивати најдрагоцјеније људске врлине на којима је заснована животна егзистенција. Према томе, колико год дубље настојимо закопати истину у име лажи, толико више та истина израста у монумент.

Дијаспора: У БиХ на дјелу је негација свега са посебним нагласком на негацији српског; изврће се истина о језику и територији, настоји се да сви који живе у БиХ изјашњавају као Бошњаци, промовише се бошњачка књижевност, ликовна умјетност…шта нам можете рећи о томе?

Унковић: БиХ-а је експериментални протекторат, прије свега ЕУ, која подмирује своје „старе рачуне“ и заступа проамеричке глобалне интересе, тако да се кроз неприхватљиве облике негације, свега и свачега,“смири и дотјера у послушност“ највећи народ на Балкану, Срби, као „реметилачки фактор благостања“. У том подухвату једноумља, свакако, налазе „подобне“ саговорнике и послушнике код свих народа, који су у име свог конформизма и профита спремни на све- јер од њих почиње историја. Пошто су територија, нација и култура, три најбитнија елемента специфичности, хомогености и аутентичности, управо су ти кохерентни фактори дневнополитичка тема и повод негацијама. Изједначавајући те цивилизацијске вриједности, са националистичким, шовинистичким и другим облицима неподобности потиру се њихове историјске вриједности. Иза тога се крије, нетолеранција, омаловажавање, оспоравање права на идентитет и погрешан приступ схватању суживота. Ја не оспоравам ником право на избор припадности, нацији, култури, називу језика, ја то респектујем, али и са истим респектом очекујем уважавање и право на спецификум према народу којем припадам. Припадам српском културном простору, језику, нацији, што није мој избор, то сам настанком наслиједио, а то наследство није узрочник било чега лошег, јер су то вриједности којима се дефинише структура укупних духовних вриједности једног народа, без којих не постојиш ни као индивидуа ни као народ, негацијом тога, негира се комплетан народ и његово право на опстанак. Све вриједности, историјске, културне, научне, које произилазе из мога народа, оне су аутоматски и дио свјетске баштине, као што су вриједности других народа дио нашег друштвеног и културног добра. У том контексту, зар је битно које је нације Тесла, Андрић, Пупин, Руђер Бошковић, Миланковић, Ђоковић... то се подразумијева, праве и универзалне вриједности су од општег значаја, оне увијек превазилазе оквире националног без обзира из које земље или нације потичу, али су истовремено и национале вриједности. Управо, у грађанском рату, који је пропагандом дефинисан као „окупаторски”, први непожељни су биле личности које су својим дјелом превазишле локализам и винуле се у онај универзум, тешко понекад разумљив обичном човјеку- њихове бисте су прве уништене, данас их поново постављају да би њима покрили лажну толеранцију мултиетичности. Недостаје нам искреност, прије свега према себи самима. „Подјеле свих подјела“, настале су непосредно по доношењу Устава 1974. године, а већ осамдесетих је прављена едиција босанскохерцеговачке књижевности, са јасном политичком позадином, уврштавањем на „силу“ и аутора који су се попут Андрића, Селимовића, Ћопића, упркос мјесту рођења, изјашњавали да припадају српском културном простору.

Непосредно, послије овог најновијег рата, изашла је и монографија босанскохерцеговачка ликовна умјетност Без мог одобрења уврштен сам и ја, тако да нечијом вољом егзистирам у том политичком памфлету сепаратистичко локалистичке концепције. Ја тренутно живим у Републици Српској, на исти начин како сам живио последњих двадесетак година у Њемачкој, припадам српском културном простору, тај простор увијек има за циљ да буде саставни дио свјетске баштине и његово саучествовање у свеопштем универзуму. Суштина је, дакле, да досегнемо тај стваралачки ниво који превазилази територијални простор егзистенције.

И ако знамо да је Леонардо Италијан, Пикасо Шпанац, Полок Американац, Мунк Норвежанин..., то нам ништа не смета да њихова дјела, хтјели то или не, усвајамо као дио наше културне надградње- што би то онда неком сметало што је неко Србин, Бошњак, Хрват...

Главе VI, 2006. полиестер, 22 X 30 X 21 цм

Дијаспора:Зашто се тако мало простора у ”беха” медијима даје нестраначким људима. Интелектуална елита је, наш је утисак, ућуткана или се не жели експонирати?

Унковић: У земљи, каква је БиХ, диригентску палицу држе страни ментори, они преко својих плаћеника који стварају јавно мијење и дјелују квазидемократски, преко невладиних организација, самозваних интелектуалца, са непримјереним проширивањем дјелатности дипломатских представништва, практично, диригују јавним средствима информисања, уређивачку политику свели су на ниво „жуте штампе“, стварајући атмосферу у којој нема простора за добронамјерне нестраначке и објективне интелектуалне потенцијале, којих има и који имају шта да кажу и својим дјелом поспјеше просперитетнији развој у свим сегментима живота. Прокламована слобода штампе и ауторске слободе, континуинирано се руинира. Сјетимо се само судбине Петера Хандкеа, најзначајнијег савременог писца у њемачком говорном подручју, који је критикован, одузимали су му награде за књижевност, његов једини гријех је био, што је говорио истину о Србима и структури наметнутог рата, тај његов став био је супротан званичним изрежираним и лажираним политикама. На сцени је „орвеловски концепт“, само су различити принципи контролисања и утицаја на слободу изражавања, адекватни простору у коме се дјелује.

Оно што је сигурно, Босни и Херцеговини нису потребни никакви страни тутори, а понајмање ови присутни који немају ни интелектуалног а ни политичког потенцијала, они су само службеници једноумља и рушиоци и оно мало преостале теорије о демократским начелима.

Дијаспора: У БиХ на посљедњим изборима изашло је мање од 50 одсто бирача. Нисмо примјетили да је неко у земљи или у међународној заједници поставио питање легитимности избора или покушао да укаже како би, зарад афирмације демократских достигнућа требало инсистирати на легитимности изборних резултата једино под условом да излазност буде преко 50%. Можда у оваквој пракси треба тражити објашњење како то да међу бирачима не нарасте критичка маса која ће бити кадра да утиче на политику и политичаре, који у суштини, кад је БиХ у питању, представљају мањину бирачког тијела?

Унковић: Ако се присјетимо нелегитимо одржаног референдума, тада непризнате БиХ, одржаног 1991.године, на коме нису учествовали Срби, као конституивни народ, који такође нису признали такав референдум. И ако нелегитиман, прихватила га је међународна политичка сцена као један од низа разграђујућих фактора Југославије и припремања сценарија за неизбјежни рат. Те исте нелигитимне проценте референдума још увијек злоупотребљава у процентуалном конституисању власти, свјесно урушавајући демократску вољу бирача и губљењу свеукупног смисла избора. Оно што је битно у иоле демократским земљама; закони, судство, слобода изражавања, устав, избори, попис становништва, референдум, проценти... као суштинске тековине демократије, утицајем страних фактора који дилетантски управљају овим експерименталним протекторатом који се зове БиХ, деградирали су све те вриједности, уцјенама, корумпираношћу, лажима и силом, они и без познавања нота диригују нашим животима. Најчешће штампана изрека у јавним медијима „штап и шаргарепа“, најрјечитије говори о извођачима радова на Балкану а мање о нама. Слаб одазив бирача, који се из године у годину смањује, само је спознаја да се овдје ништа не може промијенити вољом грађана, њихов бојкот избора је још једини преостао начин указивања на све апсурдности које упорно потенцирају и конструишу наши једнострани „душебрижници“.

Дијаспора: Јавља ли Вам се завичајно Невесиње, има ли отуда позива да се организује Ваша изложба?

- Унковић: Као по правилу, завичај је онај последњи који сазна да постојите, то ме није ни на који начин разочарало. Ја сам свој завичај пригрлио још у дјетињству, ту његову топлину носим од дана када сам га као дијете напустио, са тим истим осјећајем носим га кроз живот. Без тог осјећаја тешко бих могао спознати самог себе, некада је тешко постићи узајамну љубав, али то не значи да човјек не треба да воли. Завичај је онај последњи преостали ослонац на који имате пуно право, јер управо се у њему направи онај најдрагоцјенији први корак кроз живот. Овога љета, трбало би да се по први пут организују ”Невесињски дани културе”, то ће бити једна мултимедијална културна манифестација, која би требало да прерасте у традиционалну, са циљем да се обогати и развија културни живот, новим и квалитетним садржајима, тако да ћу имати прилику да се свом завичају представим својим дјелима и непосредним радом. Вјерујем, да ће то наше поновно упознавање, бити уз обострано задовољство, јер ако вас завичај призна и прихвати, то је онда лакше учинити са остатком свијета. Завичај је увијек нешто више од самог мјеста рођења.