listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Док вам ово пишем, поштовани земљаци, ваша адреса чини ми се једнако извесном као и моја. Ваша је Бели свет. Моја: Србија, Црна Гора, Југославија. „Сада је наша Отаџбина свуда, а коме је свуда – он је нема“ – Бећковић. Знате већ да се Црна Гора и Србија гледају кроз режимске дурбине интереса.

Пише: Драган Лакићевић

Дурбин се лако претвори у снајпер – завидних, острашћених, инфериорних, површних. У тој оптици нема ничег искреног и природног, поштеног и компромисног. Братског! А ми смо, готово сви, распети између земаља које су нас родиле и које нас хране хлебом. Ако смо људи, морамо их поштовати, а волети колико ко може. Такво расположење обузима моје пријатеље и мене ове јесени у Београду, док мртви леже по Косову пољу смрти и славе, пресудној коти наше историјске судбине. Политичка конфузија, социјална беда, национална катастрофа – све се то наоблачило над Отаџбином из које се јављам. Власт и опозиција постадоше исто. Или их исто интересује: власт. У предузећима успорена и подмукла приватизација: да би се радници разишли, а неко моћан јефтино добио фирму, зграбио зграду, продавницу, возило, резервни део – плата нема, али нико ништа не мења. Шверц. После толико пораза, стиче се уверење како се све могло избећи – само да нисмо били Срби.

Нека нам Бог помогне

Поред морског и планинског, овог лета најразвијенији је верски туризам. Допринела је томе највише осамстота годишњица Хиландара, али и беспомоћност човекова. Када нема више ко – нека нам помогне Бог. Највише агенција и аутобуса иде ка Острогу јер Свети Василије Острошки Чудотворац, слава му и милост, помаже болнима, несрећнима, сиромашнима... Путујући ка Острогу, туристи виде и Морачу – могу да упамте ову, још старију светињу православља и Немањића, којој прети опасност од језера за хидроелектрану намењену исхрани Комбината алуминијума у Зетској долини. Чиме ћемо још хранити потемкинова села, подвале и заблуде. Нека Бог да разума макар онима који се моле, ако не може силнима који му не траже помоћи.

Фестивали и награде

Лето је прошло у знаку културног туризма. Предузимљиви културно-туристички посленици организовали су и овог лета фестивале – у Деспотовцу, Рашки, Будви, Херцег Новом. Једино се тамо нешто догађало: књижевни сусрети, научни разговори, изложбе слика и књига, позоришне представе, филмске ревије. Ручкови и вечере. Додељиване су и награде. Нема ни једног града, а ускоро неће бити ни села без награде. Награде су обично зихерашке – за животно дело. Тако награђени више дају самој награди и граду који је додељује, него што ови дају њима. Тако се избегавају утакмице, грешке, муке с награђенима и ненаграђенима. Међутим, те награде су и добре и заслужне. Лепо је да најстарији и најугледнији добију признања за животно дело. Они су та признања заслуживали и много раније, али је тада био већи ризик да им се признања доделе.

Српска књижевност за децу

На пољу књиге: све више писаца, све мање читалаца. Пре десет година у Србији је било шест великих и шест малих издавача. Сви смо знали да их побројимо. Сад само у Београду и Новом Саду има преко три стотине издавача и сви понешто ваљано раде: неко књигу за децу, неко за медицину, овај астрологију, онај научну фантастику. Свако јури свога купца и читаоца. А купаца све мање, јер су веома осиромашили. Некадашњи трговачки путници постали су издавачи. Зашто би радили за друге, кад могу за себе. Међу новим, приватним издавачима истичу се: Радомир Радованац („Боокланд“ – издавачко предузеће за децу) с библиотеком „Српска књижевност за децу у 52 књиге“ – већ је објављена половина. Затим, Момчило Митровић („Партенон“) с лепим издањима из области пољопривреде (воће, поврће, хибриди, мед, ракија...), али и с низом књига-разговора с посленицима у култури и књижевности, које води неуморни Милос Јефтић, Владета Јеротић, Милка и Павле Ивић, Јован Марић, Миодраг Павловић... Миодраг Драганић (Агенција „Драганић“) штампао је у комплету Сабране песме Десанке Максимовић.

Збогом памети

У јеку је још један спор о српском језику и његовим историјским доменима. Група писаца и лингвиста објавила је летос у „Политиици“ декларацију „Слово о српском језику“ с једном од тврдњи да српски језик обухвата све штокавске говоре и да је књижевност написана штокавским наречјем – српскога језика и порекла. Група научника и професора одговорила им је одмах, оштро, оспоравањем, опоменом, критиком. Како би спор могао бити жесток, иако нема Комисије Централног комитета за идејно деловање у култури, Хрвати, муслимани и остали народи који говоре српски и хрватски – неће ни морати да се укључују у расправу. После много година ћутања и пристајања на фалсификате – свака истина делује јеретички. Још ако се у каквим тезама претера. А кад се у сујетној борби за власт над мишљењем поуми: за истину смо одговорни само ми – затрепери она клима коју изрека зове „Збогом памети“.

Бувље престонице

За то време села запушћују, градови се претварају у велике бувље пијаце. Професори гимназије, они који по подне не хитају да дају приватне часове ђацима које су сами оборили – журе да нешто препродају и тако преживе: цигарете на картонској кутији, бензин у пластичним канистерима, фармерке из Новог Пазара, с етикетама из Италије. Киосци, приколице, бараке, склепане приграде, собни прозори претворени у излоге – освајају градове, па и центар самога Београда. У њима сви продају све: од жваке до вискија, брашна и кондома, од школског прибора до вибрационих бушилица. Кад отац упише сина у школу, он му купи трафику – имаће где да ради кад дипломира. Кад кћер дође на факултет, купи јој локал за пекару. Лекари и инжењери достојно живе ако се баве кифлама и перецима. Једино кафане напредују. Гостију је знатно мање, али су знатно богатији. И то је развој. Кажу да у Колашину има преко стотину кафана. И то је развој.

Планине, планине

Сад ми се чини да ово писмо испаде одвећ суморно. Ево још једне вести. Овога лета био сам у Морачи. Гледао небо над плавим брдима. Планине високе преко две хиљаде метара. Спрам њих је све мало и неважно. Не може их срушити акумулационо језеро, неће се градити киосци. Тамо су орлови и громови. Изворишта река, звезде, станиште душе. И то је наша Отаџбина. И одатле вас поздрављам.

                                                               
Дијаспора/ Diaspora, година II, 1999., број 11-12
                                                                                                            Стокхолм – Stockholm
                                                Двојезични шведско-српски часопис за културу