listovi5433latN
svN
 
 
 
Web www.dijaspora.nu

Пре неколико недеља, у интервјуу Књижевним новинама, историчар Милорад Екмечић каже да је још 1991. године римски папа написао енциклику у којој он својим моћним верницима наређује да, у циљу обрачуна с комунизмом у нашим земљама, морају прибећи стварању више мањих националних држава. И тражи да се – због могућности избијања грађанских ратова, западне земље католичке припреме за арбитражу и посредовање.

Пише: Драган Лакићевић

Да је то на време јављено малим јужнословенским народима, можда не би ратовали, гинули, градили себи и гробља и крвнике.

Деца и дедовина

Недавно сам био у Црној Гори.

Црна Гора – схватили су већ они који читају ова писма – моја је матична Отаџбина, мада сам ја одрастао и отхранио се у Југославији, а у Србији живим више од четврт века. Највише због епске поезије, и Косово сматрам својим завичајем.

Србија је Отаџбина моје деце. Ја сам део њихове Отаџбине. У Црној Гори имам дедовину и сестру, у Србији децу и брата.

Путовао сам пругом Београд-Бар, која је у расцвету комунизма значила спајање две републике, Србије с морем, Црне Горе с Београдом, повезивање толиких рођака и пријатеља. И, као што рекох браће.

Шта је сад остало од те пруге која спаја?

Сад се, можда, више виде понори над којима иду возови и људи. Пруга зарђала, мостови попустили. Време и непогоде чине своје – као и са људима.

Скупштина као арена

У Црној Гори тих дана беше скупштинска расправа око могућег политичког окупљања народа у виду прославе српске нове године.

Да ли да вас подсетим? Они који су окупљањем народа, пре десет година на Немањиној обали, где се налази Скупштина Црне Горе, отерали Титове наследнике – поделили су се и завадили међусобно и сад су љути политички противници. Свако има своје ватрене присталице, а до јуче су делили исту власт. Они који су јачи, јер имају власт – сад су велики противници окупљања народа, а они који би власт повратили, поново би је тражили на исти начин како су је онда задобили.

У Црној Гори скупштинска заседања преноси државна телевизија и то је најгледанија емисија на ТВ програму. Посланици и министри стога се обраћају камерама, односно гледаоцима, више него ли колегама у Парламенту...

Цела Црна Гора претвара се у Скупштину – сви гледају и навијају. У свакој куци – расправа.

Док се у Србији могла гледати црногорска телевизија, владало је мишљење да су посланици у Црној Гори – господа, речити и отресити људи, с говорничким даром и смислом за фер-плеј. Најпре је Србија укинула црногорску телевизију, онда Црна Гора србијански дневник. Нико ни о коме сад ништа не зна. Можда је тако и боље, јер оног господства и културе (више) нема. Министри и посланици уједају се и препиру као погане жене. Стога је то једини хумористички програм на телевизији.

Док једни манипулишу угроженошћу мање и неравноправне јединице у федерацији и придобијају за себе муслимане, католике и Шиптаре, наводећи воду на сепаратистичку воденицу, дотле они други, манипулишући српским и југословенским а највише комунистичким осећањима, баратају оним што никад нису признавали и разумели: православље и национално косовско опредељење, уздајући се у помоћ режима у Србији.

Рђава је крвна слика политичког тела Црне Горе.

Злочин и казна

Медији Црне Горе јављају да се у Србији живи на ивици глади: продавнице празне, пензија нема, штрајкови у школама и болницама. А Црној Гори смеши се будућност, само да је не угрожава режим у Србији, санкције према Југославији, које неправдено падају и на Црну Гору.

Немам речи одбране за режим у Србији, мислим најгоре о онима који су заслужили и о онима који су прописали санкције Југославији.

У Црној Гори пензије и плате су нешто веће него у Србији. Цене су, исто, нешто веће него у Србији. Живи се, отприлике, исто. Неко има све, неко нема ништа. Најгоре су прошли школовани, осиромашена средња класа. Више је (и у Србији и у Црној Гори) оних који имају мало и живе недостојно.

Производњу је заменио шверц.

Али није то најгоре у земљи која је проказана, кажњена, исцрпљена кризом и ратом вец целу деценију. Којој четири пута годишње цео свет прети бомбардовањем.

Најгора је провинцијализација, некултура, отупелост, заглупљивање. Задриглост и примитизам. Задовољство собом.

Тек сада видимо шта значи велика држава! Каква год да је била, Југославија (1945 – 1990) била је велика земља. У великој земљи дух је велики. Људи се имају спрам кога равнати и мерити. Од кога учити. С ким сарађивати – волети се или не волети.

У већој држави већа је конкуренција. Конкуренција је смрт за медиокритете и зато су увек медиокритети присталице одвајања – од бољих и од већих.

Сад мала Црна Гора и све мања Србија немају куд друго него да се, по инерцији, међусобно оптужују и оспоравају, завађају, манипулишу, лажу, збацујуци своје слабости на друге.

Они који све то гледају преко телевизије – свако на свом прилагођеном режимском програму – верују, мисле и понашају се у складу с оним што им се сервира.

Заједничко није у моди

Провинцијална и примитивна постаде и култура и естрада и цео живот.

У новогодишњем програму црногорске телевизије, рецимо, највише је било председника републике Црне Горе. Није, рецимо, било, како је уобичајено, најбољих певача из Београда. Било је горих и најгорих. Рекло би се, из два разлога: прво, јер су најбољи (на пример, Цуне Гојковић, Мерима Његомир, Лепа Лукић, када је реч о народној музици) – заједнички, бар у памцењу већине. Друго, јер би онда њихови, црногорски, нови национални певачи били осетно гори од оних некад заједничких. Заједничко, међутим, није у моди. Напротив, у моди је мало, локално, ново.

У хотелима, на мору, где се колективно чекала Нова година највише се и по десет пута у току вечери певала песма Краљ Никола на умору. Свака част песми и краљу, али је опет политичка мода била важнија од свега другога.

Инат инфериорних

Уопште, атмосфера ме подсетила на климу и дух прокламованог новог примитивизма у предратном Сарајеву. Врста укуса, хумора, политиканство...

Далеко било. Не повратило се никоме – али јавна и званична инфериорност у Црној Гори изгледа забрињавајуће. Забрињава ме тај отпор према својима, другима, бољима... То не личи на Црногорце.

Да не кријем и не увијам: кад су Срби, Црногорци су супериорни (солидарни, широкогруди, пожртвовани): кад нису Срби, они су инфериорни (себични, осредњи, јевтини). Сетимо се већ заборављене књиге Горски вијенац у којој све то пише, из пера онога који је најбоље знао, из главе „цијела народа“ на коју се Његош ослања. Кад ни по коју цену неце да буду Срби, па ни уназад, кад име Црна Гора није постојало – Црногорци су Срби, због ината, тврдоглавости, глупости, сујете, зависти – све самих српских особина и болести.

Мучно сам се осећао браћо.

Као да се тамо све поделило. Не на присталице двојице следбеника и ученика садашњег председника Југославије, него на оне који у скупим аутомобилима јуре од Подгорице према Будви и раде сумњиве послове и оне који, огрезли у пићу и сиротињи, седе по најјевтинијим кафанама и певају Српска се труба с Косова чује. Први с тамним наочарима, други с бадњацима.

Повратак природним љепотама

Враћао сам се, опет, возом.

Упознах двојицу. Избеглице. Изгубили куће, дедовину, завичај. Све је остало с оне стране Дрине, па сад шверцују цигаретама, како би преживели. Живе такорећи на овој прузи Братства и јединства.

Негде пред Бијелим Пољем, из воза с којим се мимоилазимо, јављају мобилним телефоном, који контролор долази у наш воз из њиховог. Ако је „она“, излазе. Чекају други воз.

Контролори траже „робу“, боксове цигарета. Онај ко робу сакрије у Бару, телефоном јавља онима у Београду – где ће је пронаћи, кад вагони остану у мраку, на станици.

Полиција тражи, одшрафљује таванице у купеима, кидају каблове, носе велике рефлекторе, свуда завирују.

Шверцере дуваном зову „плафонџијама“. Испитују их, претресају, прете.

Одводе некуд између вагона, где нема сведока...

Не осврнух се ка пределима који се виде из воза: зимске планине, сунце на заласку ожарило снегове. Камени колос Сињавине у небу. Река Морача чудно се зелени у дубини.

У овом писму, ето, не би места за лепоте и врлине Отаџбине, како год се она звала, колика је да је. Те лепоте, можда, боље памтите ви – далеко, него ја – близу, мада је мој занат и дар да њих гледам, памтим и славим. Кад се нешто воли, није далеко. Кад је нешто рђаво, онда је и далеко.

Био сам, додуше, у Острогу и у Морачи.

У Морачи су мошти кнеза Стефана Немањића, унука Немањиног, ктитора старе лавре.

У Острогу Свети Василије, слава му и милост, Србин из Херцеговине.

Коме је до светиња, он зна.

Коме до светиња није, њему ништа није свето.

ПС: Пакао на крају века – сила и правда*

Суди господе, онима који нам чине зло, обори оне који хоће да нас оборе. Узми оружје и штит и устани у помоц нашу (Православни молитвеник)

Кад је јављено да нам је остало само неколико сати до „ваздушних удара“, а то значи до напада авионима и ракетама спрам којих су бомбе из филмова с Батом Живојиновићем – петарде – схватили смо чега се плашимо. Срамоте.

Кад су зајаукале сирене, одјекнуле детонације, а радио почео јављати о местима и објектима напада – схватили смо да немамо шта изгубити, осим образа.

Да ли је бомбардовање уграђено у судбину Београда?

Те среде у подне представљао сам новинарима свој нови роман Анђео смрти – кратка хроника Европе у Библиотеци града Београда. Рекао сам; дан је сунчан, Бог је на нашој страни.

Увече, у земунском клубу-књижари зачусмо детонације, потмуле, у даљини.

Неко се узнемирио и отишао. Већина се определила за пиво и виљамовку.

Ваљало нам је прећи Саву. На ауто путу младић у црвеној тренерци није прекидао џогинг.

Код куће, грађани беху пред зградама, у становима, у склоништима. Тако беше ових тринаест дана бомбардовања Србије и Црне Горе. Најжешће на католички Ускрс, кад пишем овај пост скриптум.

У склоништима махом старији, на улицама и трговима млађи.

На трговима Србије – фестивал. Манифестација одбране и храбрости. Пркос – певањем, мада су дани жалосни. Одушак. Отпор сејачима смрти и зла. Паклу на крају века.

Да ли ће то, с оне стране, ико разумети?

Летописци из доба Боја на Косову тврде како су ондашњи Турци очекивали да се Срби разбеже куд ко, само кад онолика сила удари у зурле, бубњеве и халак... Команданти НАТО-хорде, оружани техником најсавршенијом у историји ратовања, мислили су да ће невидљивим авионима и кукавичким ударцима из даљине натерати Србе да све што имају бело изнесу на прозоре.

О Србима и Србији ни Срби не знају довољно. Они који је сад уништавају – не знају ниста.

Туку градове, руше мостове, ломе фабрике, топлане, институте, потресају манастире, гоне народ у збегове, децу у лудило, мислећи да су срушили Бога и сад они деле правду.

Највећи збег на Лазареву суботу беше највеће породилиште на Балкану. За НАТО и САД то није хуманитарна катастрофа.

Макар пред Богом, правда неће бити онога чија је сила.

* Напомена:Писмо са насловом Црногорски путопис у Стоцкхолм је стигло неколико дана пре него што су се оствариле претње о бомбардовању. Већ припремљени број Дијаспоре доживљава одређене измене. Рубрика Писмо из Отаџбине добива Пост скриптум: Пакао на крају века - сила или правда. Мења се насловна страна српског дела часописа на којој се објављује листа шведских интелектуалаца који су се изјаснили против бомбардовања. На другој страни, у преводу Софије Терзић, "Диаспора" доноси текст Апела шведских интелектуалаца против бомбардовања. Објављен је под насловом Запањујуци цинизам Запада, шири чланак шведског експерта за Балкан Шела Магнусона. Дијаспора доноси и сведочење са лица места о томе како је деветнаест најбогатијих земаља света кренуло војним мерама ка политичким циљевима. Прву ноћ бомбардовања у часопису је описао професор скандинавских језика на Универзитету у Београду Љубиша Рајић. У шведском делу часописа књижевник Ерик Вијк објаснио је због чега је покренуо иницијативу међу шведским интелектуалним круговима и позвао их да дигну глас против бомбардовања.

                                                             Dijaspora/ Diaspora, година II, 1999., број 8
                                                                                                                                  Stokholm – Stockholm
Двојезични шведско-српски часопис за културу